Најтеже је бити Србин

Када је и где Србину било лако да буде то што јесте, да буде Србин? Ни више ни мање од тога. Да покаже свој национални идентитет и да не мора да страхује да ће због тога бити извргнут некој врсти насиља.

Ни у својој земљи му се не да, а камоли у  туђој. Најтеже је бити Србин тамо где јеси на своме, а опет туђинов корак чујеш како ноћу галопира око твоје куће не би ли те уплашио и отерао. А где да те тера? Свог са својега нема где, свуда је ропство живот проживљавати, осим крај свог огњишта.

Тешко је бити Србин свуда и увек, а нарочито данас, опет, на Косову и Метохији. На прадедовској земљи где си опет постао глинени голуб и мета за одстрел, свему и свакоме.  Данас је најтеже, али, Боже, и најлепше бити Србин и Рус у овом лудом свету. Јер, историја се пише данас…

Дестабилизација овог крвавог Балкана заправо јесте само искра у бурету барута која прети да запали планету. Где је свет ових дана, опет, када над нама тренирају строгоћу, питате ли се?

Вековима вршљају по нашој земљи називајући је својом, роваре нашом душом и пију нашу крв жедни крволоци, а ми ћутимо. Ране нам таман донекле зарасту, а они их својим прљавим прстима отварају не би ли их осолили, па опет пустили да иоле зацеле, па опет. Прстом нам у око, а ми се чак не трудимо ни да зажмуримо. 

У сред колевке руше нам храмове, у сред цркве скидају заставе. Поливају бензином, а онда уз славље пале. На радост свих џелата.

Са цркве Свете Петке у Косовској Витини скинута је и украдена, а затим бензином поливена па спаљена наша застава, застава са грбом наше цркве. Знаш ли свете за то? А ако ти то није ни важно, знаш ли свете да је пре који дан опет дечак претучен? Српски дечак од стране Албанаца. А ако ти је и то мало, ево пуцаше на нашу децу. Пуцаше на деветоро девојака и момака српске националности који су у природи славили, сaмо ето, јер су Срби…

Смета све што је српско, смета и боде очи. Плаше се аветиње имена нашег, вере и борбе, дискретног остајања и постојања на вековном огњишту.

И данас, у наводно мирнодопским условима, Србин са стрепњом дочекује ноћ плашећи се унапред шта ће донети нови дан. Свет се давно над Србима доказао пуштајући злочинце да роваре нашом земљом и убијају и отимају да би на крају, увек џелате приказивао као жртве. Од света ми давно дигосмо руке.

Ал’ како подићи руке од себе?

Пише: Јована Цакић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: