Najupešniji školski

Piše: Vojin Kalpačina

Pisati o Ranku Krstajiću kao školskom je poseban izazov. Prvo, radi se o multitalentovanom durmitorcu, najboljem u generaciji nekolicine izuzetno obdarenih u raznim oblastima. Nije hteo o njemu da se govori kao o legendi, što uvažavam.
Rođen u podnožju srpskog Olimpa, na izvorištu srpskog jezika opredeljuje ga za izuzetnog literatu i slikara. Samo Đura Jakšić, Momo Kapor i Ranko su u srpskoj kulturi jednako ili skoro jednako uspešni u obe grane umetnosti. Neću suditi u čemu je bolji, to neka kažu stručni za te oblasti, ali po meni on je skoro jednako uspešan i kao vajar. Taj tihi, nenametljivi, skromni (ali samo ponašanjem) je krajnje originalan u svemu pa i u svojoj nenametljivosti. On nije od onih koji se guraju u lobističke krugove zbog čega su ga možda zaobilazile nagrade. Možda ga je Gospod čuvao za one najbolje, recimo Ćorovićevu ili Hatišerif kneza Miloša. Ćorovićevu nagradu su dobili samo najbolji srpski pisci. Ušao je u društvo odabranih. Omiljeni su mu Dostojevski i Rembrant. U njegovim delima se prepoznaje najveći, pogotovu u delu psihološkog.
Ko posećuje promocije njegovih dela mogao je sve važno čuti od Ilije Marića, Marka Nedića, Aleksandre Žeželj, Paovice, Delića i drugih znalaca pisane reči.
Na tim promocijama na Kolarcu, Klubu književnika, u Srpskoj književnoj zadruzi mogle su se čuti sjajne besede od velikih poznavalaca pisane reči o veličini Rankovog dela. Na tim večerima javlja se samo jedan problem : zafali stolica za sedenje, ali i stojeći se može uživati u mudrolijama izvanrednih književnih kritičara. Šta reći o onima koji su imali sreće da prisustvuju promociji knjige „Gospodar sreće“ u Trebinju koja je dobila Ćorovićevu nagradu. Tu su se čule nadahnute besede vrhunskih ljudi od pera.
Sada Ranka zovu na sve strane. Posebno je oduševljen pozivom na Nikšićke književne susrete. Pozvali su ga posle 30 godina jer prethodna vlast nije imala sluha za tako suptilne stvari.
U slobodnoj Crnoj Gori sve izgleda lepše i smislenije. Naravno, on se nikada nije politički eksponirao, čvrsto verujući u svoj postojani stav. On je od onih umetnika kojima niko neće rušiti spomenike ili menjati imena njihovih ulica. U Nikšiću se osećao krajnje uzvišeno pošto je tu završio čuvenu nikšićku gimnaziju, a tu mu i majka živi. Možete zamisliti kakav umetnički vrhunac doživljava na Vidrovanskom izvoru.
Posebna epizoda u njegovom životu vezana je za odlazak sa bratom Slavom na hodočašće u Svetu zemlju. Tom prilikom su doneli kamen temeljac za izgradnju hrama Sv. Save na Žabljaku pod Durmitorom. Odobrenje dobijaju od jerusalimskog patrijarha i grada Jerusalima. Ranko svu zaslugu za sve to pripisuje Slavu. Inače, Slavo je bio predsednik Sveslovenskog fonda i nosilac odlikovanja patrijarha Moskovskog, Ukrajinskog i Srpskog. Nažalost, brat nije doživeo početak izgradnje hrama, mada Episkop budimljansko-nikšićki Metodije kaže da je hram počeo da se gradi pre 600 godina.
Ranku je teško pao odlazak brata u večnost, koji se inače do smrti borio za srpstvo, srpsko-rusko prijateljstvo, pravoslavlje, kao i za dobijanje dozvole za izgradnju hrama. Tako sada mi gradimo hram, a ustvari više on gradi nas. Neverovatno, a ustvari metafizički je logično da su se Ranko i Slavo kao deca igrali na mestu gde sada niče hram, jer kuća u kojoj su živeli je bila baš preko puta ulice.
Počeo je kao jako mlad da piše pesme a poezija je najsavršenija književna forma. On piše i savršene kratke priče, koje su inače, takođe, izuzetna literarna forma. Godine 1984. piše roman „Slučaj gospodina Asimova“ čiji je urednik, recenzent i pisac bio veliki Milorad Pavić. Retki su pisci koji prvom knjigom obezbede najveće mesto u književnosti, a kako reče Milorad Pavić : „Fantastika u romanu je slična onoj koja se nalazi u dubini dela Dostojevskog „. „Uzaludna lepota“ i „Gospodar sreće“ su takođe remek dela naše književnosti.
Oduševljava me njegov odnos prema zavičaju, Udruženju Durmitoraca, čijem ugledu od prvog dana permanentno doprinosi. On kaže : „Durmitor je geografija moje duše, na najbolji način promovišući postojbinu Vuka Karadžića zahvaljujući mu se što svoj talenat može da iskaže na najsavršenijem Vukovom jeziku. Od mnoštva naših pisaca ističe Novicu Tadića. U „Uzvišenoj lepoti“ najviše se oseća uticaj Dostojevskog, za koga Ranko kaže da je okean.
Što se tiče privatnog života može se reći da je imao dosta uspeha kod žena, pri čemu mnogi kažu da su mu više žena rekle da liči na Njegoša, na šta on kaže : „Svako poređenje sa vladikom Njegošem u bilo kom smislu je neumesno“.
Neverovatna je priča o ruskom ambasadoru Čepurinu. Kakva čast mu je po Božijem blagoslovu pripala da ambasadora najvažnije i po kulturi i po mnogo čemu drugom najveće zemlje uči srpskom jeziku. On je odlazio u Rusku ambasadu i držao časove Čepurinovoj ženi i još nekim diplomatama. Vitalij Čurkin je bio sa suprugom na promociji knjige „Uzaludna lepota“ na Kolarcu, kao i na izložbi slika u kući Đure Jakšića u Skadarliji. Na izložbu je doveo dvojicu ruskih veterana koji su boravili u Beogtadu povodom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom.
Svako Rankovo delo i u oblasti umetnosti i ličnom životu su svojevrsni podvizi. Mene posebno impresionira Rankova moralna strana. Nisam čuo da za njega neko kaže da noje dobar čovek. Narod bi rekao dobričina, a glas naroda je glas Boga. Za Ranka je u osnovi svega Bog.
O tome da li je bolji pisac ili slikar podeljena su mišljenja. Veliki slikar Milan Tucović kaže da je Ranko bolji od njega. Apstrahujući moju pristrasnost ipak moram reći da sam oduševljen Rankovim slikama. Meni kao rusofilu najviše se sviđa slika „Veliki talas“ koju je poklonio Čepurinu, pri čemu mu objašnjava da je veliki kamen ustvari Rusija a ostalo su talasi oko tog stožera. Ne zna se koja je slika od koje bolja : Dobri Do, Dolazak Isusa, Kanjon, Galaksija Durmitor, Bitka na Vučjem dolu, Minotaurus, Raspeće, Molitva, Devojačko brdo…
Velika Isidora Sekulić, obožavateljka Njegoša, o likovnjacima kaže da je Crna Gora „jedno veličanstveno uzburkano kameno more koje se i jeste i nije skamenilo“. U Krstajićevim eksponatima on otelotvoruje te fenomene. Kod Ranka je izražena slikarska sposobnost i razumevanje da slikajući ono čega nema da naslika kao prisutno, pokazivo, postojeće, materijalizovano svim moćima koje ima boja : On materijalizuje čak i viziju, iluziju, puko sećanje, san, ideju, osećanje…
Svaka Krstajićeva slika je susret sa ovom pojavom i predstavlja pobedu čoveka nad vremenom i to je istina o tajni svega svetovnog, istina o Vremenu. Ovako je o Ranku govorio Žarko Vidović, a Radomir Mićunović originalnost u Rankovom delu naziva „Rankizam“.
Posle ovakvih reči i mišljenja nezahvalno je bilo šta više govoriti o NAJUSPEŠNIJEM ŠKOLSKOM.

SREĆNA NAŠA NOVA GODINA!