Нападају Србију а ћуте о случају пуковника Радована Алексића

У настојању да се што више удаљи од Србије и Русије, наших традиционалних савезника и пријатеља, државно руководство Црне Горе, заслијепљено великом количином мржње и анимозитета према свему што долази из тих замаља, чини све да у домаћој и иностраној јавности створи утисак о угрожености државе са московских и београдских адреса.

Садашња државна политика Црне Горе поприма размјере које до сада нису виђене а чији резултат није само удаљавање од ових традиционално блиских и пријатељских држава и приступање, како они често истичу, западном цивилизацијском кругу, већ је све прерасло у једно неконтролисано лудило у коме се не бирају средства да се оптуже, не само Русија и Србија, већ и сви који не слиједе њихову политику.

Прича о угрожености државе и покушају њене насилне дестабилизације од стране Србије и Русије, те угрожавања мира, стабилности, територијалног интегритета и уставног поретка је одавно позната и константа је државне политике Црне Горе у овом времену.

Свако неслагање и заоштравање односа између Црне Горе и Србије се види као агресија или у најмању руку као наступ агресивног српског национализма уз обавезно подсјећање на политику 90-тих година и њен континуитет. Шта год да се деси, било у политичкој, економској, безбедносној или некој другој сфери, за све је одговорна Србија и агресивни српски национализам, како то рече недавно и сам предсједник Мило Ђукановић.

Поставља се једноставно питање – докле ће званична Србија дозвољавати пристрасност, двоструке стандарде и овакво понашање црногорске власти и њихово континуирано настојање да створе искривљену слику о проблемима са којима се суочава црногорско друштво и намјерно, без посебног разлога, оптужи Србија за све своје неприлике и проблеме, што само по себи представља атак на читав српски народ и његову државу.

Перфидна, покварена, брутална кампања

Србија је костантно изложена перфидној, поквареној и бруталној кампањи са разних адреса, која траје већ неколико деценија, чији је основни циљ оптуживање Србије за све што се десило и дешава на простору бивше Југославије, не само у ближој и даљој прошлости већ и у садашњем времену.

Такву политику је у потпуности прихватила званична Црна Гора. Не бирају се средства да се српска држава и српски народ компромитују и код најутицајнијих центара моћи на Западу прикажу као реметилачки фактор у региону.

Како другачије схватити понашање владајуће црногорске структуре и њихових институција које, манипулацијама, прљавом кампањом и дезинформацијама, не презају ни од најбруталнијег измишљања и оптужби које се не могу наћи ни у најцрњим кухињама фашистичких структура и гебелсовске пропаганде.

Као другачије схватити понашање црногорске власти у монтираном процесу познатом као Државни удар из 2016. године у коме је, сада је то потпуно јасно, створена клима да се на бруталан начин подвали држави Русији и уједно обрачуна са Демократским фронтом као најјачом опозиционом групацијом. И то им није било довољно него настављају са праксом подметања па смо и недавно, преко режимских медија, имали измишљену причу о крајње чудним поверљивим војним депешама пронађеним у манастиру Острог са очигледним циљем да се купромпромитује Митрополија црногорско-приморска и Српска православна црква у целини.

Црна Гора постаје и шире препознатљива по монтираним судским процесима, процесима чији је судски епилог унапријед одређен, који немају за циљ утврђивање истине већ је њима једина сврха спровођење политичких одлука највиших органа владајуће ДПС и њених сателита, при чему се све институције и правосудни систем подчињавају њиховој вољи науштрб владавине права и правде.

Све је мотивисано и срачунато у сврху пропагандних циљева усмјерених против Србије и Русије и оправдања своје репресивне политике на унутрашњем плану.

Међутим, како вријеме пролази све више грађана, а све су прилике и све више међународних адреса, схвата о чему је овдје ријеч. Зато би било пожељно да се ова једнолична црногорска пропагандна машинерија освјежи новим детаљима, описом неког новог случаја, да политичари из црногорског државног врха, у паузи њихових прича о агресивном српском национализму и у предаху њихове омиљене борбе са замишљеним противником, појасне шта се то дешава са пуковником Војнобезбедносне агенције Србије Радованом Алексићем, против кога се већ четврту годину води истрага за наводни покушај убиства Предрага Шуковића.

Алексић велики противник злоупотребе службе безбједности

Дужни су на то подсјетити јавност да се једноставно не би заборавило, али и због чињенице да је сам пуковник Алексић прозвао појединце из државног врха Црне Горе и њиховог безбједносног сектора, као и одговорне из Вишег државног тужилаштва, да су му смишљено подметнули покушај убиства само да би прикрили праве налогодавце и починиоце предметног кривичног дјела уз напомену да се 11. јула 2016. године налазио у Београду.

Некоме је у Црној Гори једино било важно да на сва звона саопшти како је овај држављанин Србије покушао убити Предрага Шуковића и на тај начин покушали компромитовати њега и цјелокупан безбједности систем Републике Србије и такву слику послати у свијет уз поруку режимских медија да је он, као бивши шеф КОС-а, носилац деструкције повезан са српским обавештајним службама и опозицијом у Црној Гори.

А управо је све супротно. У безбедносним круговима Србије, а и шире, пуковник Алексић важи за великог противника злоупотреба служби безбједности, посебно злоупотреба гдје се службе појављују као инспиратори и налогодавци убистава и других тешких кривичних дјела. У великој мјери, захваљујући баш њему, војни обавјештајни и безбједносни систем некадашње заједничке државе на простору Црне Горе је остао чист дјелујући искључиво по закону и у складу са својим надлежностима.

Са друге стране Алексић је службеник који је увијек непогрешиво показивао на праве носиоце такве штеточинске дјелатности. Вријеме је да се запитамо – да ли је баш због тога њему подметнуто ово кривично дјело које је починио неко други?

Уосталом, зар није згодна прилика да се, након његовог хапшења, све рашчисти и стави тачка на улогу тог фамозног КОС, па улогу 7. батаљона, затим ратова деведесетих и злоупотреба свих служби безбједности, улоге војних служби безбједности у Црној Гори и свега другог што год пожели власт која овако поступа према Алексићу и ширећи безочне лажи напада Србију и њене државне структуре.

Од велике хајке вођене против пуковника није остало, по свој прилици ништа. Само је активна армија шпијуна по кафанама и њиховог полусвијета који, заслијепљен мржњом према Србији, и даље причају о Војиславу Коштуници, КОС-у, Србији, Русији, пуковнику Алексићу, Цркви итд, итд.

А што се тиче самог напада на Предрага Шуковића, надамо се да ће вријеме врло брзо показати до које пећине воде трагови.
Подсјећамо, тужилац Жељко Томковић је јавно, у ударном ТВ дневнику, саопштио да Тужилаштво има довољно доказа да је Алексић починио кривично дјело које му се ставља на терет. Шта би са тим доказима?

Тај тужилац и његова шефица Весна Јовићевић се и даље праве невјешти одбијајући да провјере Алексићев алиби и потврде да се он налазио у Београду у вријеме када је у Подгорици рањен Предраг Шуковић. И не само то, поменути тужиоци избјегавају да саслушају Душка Марковића који је јавно саопштио да зна ко је пуцао на Предрага Шуковића.

Ко покушава да подвали пуковнику Алексићу

Тиме Томковић и Јовићевић потврђују да су само карика у вођењу овог монтираног процеса против једног човјека и да се при томе односе веома неодговорно и нечасно.

Због свега наведеног смијешно дјелује Душко Марковић када недавно упозорава патријарха Иринеја ,да не чепрка по Црној Гори“ стављајући ваљда до знања јавности како је Црна Гора уређена држава а он озбиљан политичар. Премијер би много озбиљније дјеловао када би, напримјер, саопштио ко је то чепркао и покушао да подвали пуковнику Алексићу оно што је неко из Црне Горе урадио, односно ко је наредио да се без разлога ухапси овај држављанин Србије, па му се затим ограничи кретање у оквиру општине Подгорица и при том стави „шапа“ на његов породични стан.

Ако је Марковићу компликовано да каже како су у Алексићевом случају државне институције лагале, како су вјештаци измишљали налазе и брутално лагали (сјетимо се вјештака Немање Радојевића), како тужиоци, умјесто да воде истрагу, праве конструкције а полицијски службеници, који су пронашли и ангажовали лажног припејд свједока Ахма Хајдарпашића, злоупотребљавали положај и замјерали трагове стварног извршиоца и још много тога, онда нека каже ко је стварно пуцао на Предрага Шуковића. Марковић то добро зна.

Како рекосмо, државни врх је навикао да води борбу са замишљеним противницима, (при чему су ти измишљени ликови по правилу из Србије и Русије) и да у тој борби обавезно побјеђују и тако доказују снагу своје државе и, како воле да кажу, лидерство у региону.

Када је у питању пуковник Радован Алексић, можемо рећи да је он све само није замишљени противник и то црногорско руководство добро зна. Радован Алексић заправо није противник, ни замишљени, ни стварни, он је обичан држављанин Србије, извањац, како то они пежоративно кажу у Црној Гори који је у Црну Гору ријетко долазио и то само из породичних разлога.

И неко у томе види погодну прилику да њему подвали ни мање ни више него покушај убиства, рачунајући да им и у случају овог пуковника може проћи онако како су навикли чинити.

Дакле, Радован Алексић није противник, он је велики проблем за све оне у Црној Гори који су му подметнули тешко кривично дјело и на овај начин се са њим обрачунавају. Проблем од Алексића су без разлога направили појединци из државног врха, челници безбједносног сектора Црне Горе и Тужилаштва и са тим се морају суочити како би се случај завршио на правно ваљан начин.

Случај пуковника Алексића ће бити много љековит за све у Црној Гори, јер у кривично-правном смислу представља монтирани процес против једног човјека, држављанина Србије, у коме су укључене све државне институције и где је свака радња и поступак у функцији подметања и монтаже само да би се прикриле сопствене прљавштине.

Са етичког становишта он је примјер безчашћа, примитивизма и осионости појединаца и неких структура црногорске власти са наглашеном потребом да се иживљавају и праве подвале држављанима других држава приписујући њима оно што сами чине.
Неко ко је злонамјеран би се могао запитати – да ли су то менталитетске карактеристике тог новог националног идентитета који се, како смо више пута чули, прави у Црној Гори?

Преглед кретања пуковника Радована Алексића у периоду јун – октобар 2016. године

Дана 26. јуна 2016. године ушао у Црну Гору на граничном прелазу Бијело Поље.
Од 26. јуна до 4. јула 2016. године борави у Подгорици
Од 4. јула до 17. јула 2016. године борави у Београду
Од 17. јула до 6. августа 2016. године борави у Црној Гори
Од 6. августа до 11. августа 2016. године борави у Београду
Од 11. августа до 29. августа 2016. године борави у Црној Гори
Од 29. августа до 09. септембра 2016. године борави у Београду
Од 9. септембра до 19. септембра 2016. борави у Црној Гори
Од 19. септембра до 26. септембра 2016. борави у Београду
Од 26. септембра до 2. октобра 2016. години борави у Црној Гори.
Дана 2. октобра 2016. године лишен слободе на граничном прелазу Добраково при изласку из Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: