Народ који је жедан правде и слободе, тешко да ће се напити и заситити повременом слаткоречивошћу

Пише: Коста Ненезић

Политичка ситуација у Црној Гори подсјетила ме је на Бекетову драму у којој протагонисти чекају особу-Годоа, који се никада неће појавити. У првом чину драме, која је трајала 20-ак година, народ суочен са бруталном дискриминацијом, чекао је слободу као озебло Сунце. Чекао је тај 30. август, као старозаветни Јевреји излазак из Египта.

Суверенитет грађанина био je у букагијама. Против његове воље, призната је тзв. држава Косово, Руској федерацији уведене санкције, Црна Гора уведена у НАТО у тренутку када је по свједочењу бившег премијера Марковића, против те одлуке било 85% грађана, а односи са Србијом враћени у 1918. год. И ко зна шта би се још десило, да осиона власт није прешла свој Рубикон.

У другом чину црногорске драме, почетак је исти као у првом. Колициони споразум три лидера, од 9. септембра 2020. године, који је заправо био кроки експозе будуће владе, обзнанио нам је да ће доћи до промјене власти у персоналном, али не и суштинском смислу. Зато, не треба да нас чуде честитке упућене највишим званичницима тзв.државе Косово, непомињање јасеновачког геноцида, затегнути односи са Србијом. А још мање оде НАТО алијанси. Немојмо се чудити ни када на прослави „Олује“ будемо видјели званичнике Црне Горе. Јер, све је то предвиђено споразумом који је био дат јавности на увид, само је мало ко у оном еуфоричном амбијенту читао редове, а и између редова. Али, народ је могао да упореди иконографију и репертоар пјесама на литијама до 30. авуста, са одлукама његове прве владе. На литијама се није клицало тзв. држави Косову, него Косову и Метохији. Нису се вијорили барјаци са бијелим компасом на плавом морнаричком пољу (НАТО), него тробојке са четири огњила у средини. Уз то, препоручљиво је преслушати изјаве блаженопочившег митрополита Амфилохија о Космету, Јасеновцу, НАТО-у и упоредити их са изјавама актуелног премијера. Поготову оном, коју је недавно саопштио митрполиту Јоаникију на његовом дочеку испред храма, да није радио ништа што не би благословио митрополит Амфилохије, правдајући се за аферу коју је сам продуковао у београдској патријаршији.

Успут, тражећи опрост, а већ сутрадан је рекао да би био недостојан премијер да је потписао темељни уговор у Србији. Говорити данас једно, а сутра друго је радња недостојна било ког човјека, а камоли премијера владе једне државе.
Народ који је жедан правде и слободе, тешко да ће се напити и заситити повременом слаткоречивошћу властодржаца, као и њиховом присуству скуповима на којима се пјева „Онамо намо“ и „Весели се српски роде“. Народ неће чекати слободу као свог Годоа. Он ће јој сам доћи. Кад-тад.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: