Народна библиотека Будва организује предавање “Живко Николић и његово филмско дјело”

У организацији Народне библиотеке Будве и биоскопа Cadmus Cineplex, у поводу обиљежавања јубилеја – 70 година црногорске кинематографије у уторак, 12. новембра у 18 часова у Биоскопу ће бити уприличено предавање мр Божене Јелушић на тему “Живко Николић и његово филмско дјело”.

Програм се одвија у оквиру прославе Дана Општине Будва, а након предавања биће приказана два филмска остварења чувеног редитеља: Биљег (1981) и Чудо невиђено (1984).

Живко Николић је рођен 29. новембра 1941. у Озринићима код Никшића. Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом а Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом.

Прве документарне филмове Николић је снимио 1968. године. Били су то „Блажени миротворци“ и „Себи за живота“. Потом слиједе филмови по којима је постао познат и ван граница Југославије као што су „Ждријело“, снимљен 1972. године за који добија Сребрну медаљу Београдског фестивала документарног и кратког филма. Затим слиједе филмови: „Полазник“, „Баук“, „Марко Перов“ за којег добија Сребрног змаја у Кракову 1975. Потом филм „Прозор“ за који добија Златну медаљу Фестивала у Београду. Слиједе филмови „Ине“, „Ане“, „Градитељ“ филм „Биљег“ рађен 1981. године а говори о Хидроелекртрани у кршу као симболу нечије глупости и обијести. За тај филм добија велику Златну медаљу у Београду, Награду ФИПРЕСИ и Златног змаја у Кракову. Свој први филм „Бештије“ снима 1977. године, „Јовану Лукину“ двије године касније, а „Смрт господина Голуже“ 1980. године. Филм „Чудо невиђено“ добија Сребрног медвједа на фестивалу у Москви 1984. године и туче многе рекорде у гледаности у ондашњем СССР-у. Филм „Љепота порока“ у Израелу постаје најгледанији.

Живко Николић снимио је и филмове „У име народа“ и „Искушавање ђавола“. Више од двије деценије трајала је плодна сарадња са Телевизијом Црне Горе. Посебно поглавље у Живковом стваралаштву чине телевизијске драме и серије: „Ђекна још није умрла а кад ће не знамо“, „То кад увати не пушта“, 1988. године и серија „Ђекна“, потом „Народни непријатељ“, да би 1996. по сценарију Драгана Копривице снимио „Ориђинале“.

Живко Николић је још за живота постао класик. Његово дјело је познато и ван граница нашег језика. За собом је оставио велики траг који је значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића. Филмски и телевизијски редитељ Живко Николић, био је јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију. Сам је говорио да ван Црне Горе и оног што из ње у себи носи, не би могао стваралачки да се оријентише. Потреба за љепотом истине тјерала га је на стварање, а имао је обичај да каже – “Откривати истину, то је у неку руку, додирнути љепоту“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: