Narodni mudrac i umetnik, Kosta Kilibarda, akademik života: Od četkanja uma do manjka pameti

Nedavno sam šetao sa prijateljem, umetnikom na privremenom radu u državnoj službi, pravnikom širokog intelektualnog dijapazona, autentičnog u svom fundamentu, a naročito po načinu razmišljanja kao i junak ove priče.

Razgovaramo o mudrosti starih Crnogoraca i njihovom asketskom životu. Navodimo primere.

Miško kaže da je kao klinac upoznao, a kasnije gledao na te-ve-u sjajnog čoveka, narodnog mudraca i skulptora, posebnog po mnogo čemu. Od odevanja do načina govora. Pre svega umnog i duhovitog.

“ Ako je živ imao bi sada preko osamdeset godina”, reče.
“ Osamdest bi napunio. Nažalost nije živ. Otišao je jednog vrelog avgusta ispraćen kao antički mudrac, sa guslama, lelekačima, tužbalicama i poezijom”, odgovaram.
“ Kako znaš ni ime mu nisam izgovorio?”, začuđeno će moj prijatelj Miško Otović.
“ Znam, takvih kakav je bio Kosta nema u kopijama. Postoje samo originali, autentični primerci koji se ne dupliraju. Čak iako su braća jednojajčani blizanci”!
“ Kosta Kilibarda iz Zelenike, bravo. Kao da mi čitaš misli”, prekide me Miško.
“ Ne čitam ti misli već ga svakodnevno pomenem po nekoj dosetki ili šali.

Kosta je bio poseban i kao čovek i kao pesnik koji je od raznih materijala stvarao poeziju. Svaki eksponat u drvetu, kamenu ili metalu ima svoju poetsku dimenziju.
Zuko Džumhur ga je nazvao “putnikom kroz ljudske patnje”.

Do uvaženog i priznatog umetnika Čudesnog Koste iz Zelenike, Kosta Kilibarda je prešao trnovit put u teškom vremenu: “Rodio sam se u selu Jabuke, a jabuku sam prvi put vidio kada sam došao u Zeleniku”, govorio je i da je rođen 1942.godine, te da je tog dana popu pobegao sa krštenja zbog čega je dobio batine.

Okružen nemaštinom kao dečak je služio kod imućne porodice, najamnika je zamenio otpravnik autobusa u Beogradu, carinik u Sloveniji, pečalbar u Dojčlandiji (SR Nemačka), da bi se usidrio u Zelenici na brdu Lalovina gradeći u vrtu dobre Nade, (supruga) zadužbinu “Nebesko Ognjište”, koja će svoj život započeti u kafani “Sunce” na plaži u Meljinama, gde je Kosta službovao, bolje reći gostio i čašćavao prijatelje i turiste.

Sećam se školskih ekskurzija i njegovog slikovitog predstavljanja eksponata:
“ Draga moja i čudesna dječice, počinjao bi peglajući brkove, ovu žalosnu ovcu, sam uradio pri zadnjem trzaju njenog života. Taj bolni grč je nastao u trenutku ujeda hladne i otrovne zmije, strava, java i čudesna prikazenija”, obraćao bi se deci sa pažnjom i uvažavanjem. Nastavljajući:

“Neki će od vas, draga đeco postati, lekari, pravnici, inženjeri ili piloti, a neke će se baviti ovom čudesnom umetnošću kao Mrčeni Kosta.“

Bio je neponovljiv u svakom smislu. Takve ljude ne rađaju samo majke već daruje Bog da slepoj masi otvaraju oči, ali narodu se razmagljuju vidici tek kada voda dođe do ušiju. Taj vedri duh nabijen optimizmom i poštenjem, mnogima je vratio veru u ljude:

“ Hvala ti, Kosta, što sam saznao da ipak postoji čovek za koga sam verovao da je umro”, napisao je poznati slikar Uroš Tošković.

Kosta bi danas rekao da se ljudi više raduju punom stomaku nego punoj glavi”, rekoh prisećajući se Kostinih dosetki upakovanih u zagonetke, kada bi govorio o ovom nevremenu i akterima u njemu. A znao je grimasom da nasmeje sve i bez ijedne reči kaže mnogo.

Još kao dete, slušajući ga kako predstavlja svoje radove, igrajući se rečima, u “Nebeskom ognjištu”, na plaži u Meljinama, u glavi su mi se rađali stihovi o čudima, čudesnog čoveka i njegovim vanvremenskim skulpturama otrgnutim iz prirode sa kojom je Kosta srastao obrađujući svojim težačkim rukama – dajući oblik i formu poluformiranom eksponatu nastalom alatom sunca, vetrova, kiša, gromova…

“Tamo gde se priroda muči, rađaju se najvrednija dela”, govorio je.

Evidentan je grč u svim njegovim skulpturama, bol i patnja kao deo surove prirode su nezaobilazna stvaralačka karakteristika Koste Kilibarde, što je potpunom raskolu sa nadahnutim optimizmom koji je nosio u sebi i širio oko sebe.
Kao svaki čovek sa unutrašnjim senzorima pokušavao je da osvetli onu dominantniju – tamniju stranu sveta- ljudsko stradanje, patnju, nepravdu.
Neću se složiti da je bio “prorok apokalipse”, kako ga nazva savremenik, ali sam saglasan da se Kosta svojim delima buntovnički hrabro suprostavljao svemu što je ništavno u jednom praznom i hladnom vremenu.

Drugovao je sa mnogim znamenitim ličnostima: Urošem Toškovićem, Zukom Džumhurom, Duškom Kostićem, Mihajlom Lalićem, Stevanom Raičkovićem, Momom Kaporom…

Putovao je i izlagao po svetu stvarajući nova prijateljstva, govoreći pre svega univerzalnim jezikom dobrote i ljubavi.
Uvek rado viđen gost na raznim javnim i privatnim skupovima. Skupljao ljude oko sebe razvedravajući svojim vrcavim humorom i najsumorniji ambijent. Prihvaćen i poštovan, podjednako, od moćnih i siromašnih, modernih i tradicionalnih, levih i desnih…

“ Kosta je svet poznavao i doživljavao kao umetnik. On nije postao skulptor već se rodio. I sve što se u prirodi dešava predmet je njegovih skulptura (…) Kosta nije vajar i umetnik, već tribun i pripovedač, koji je sa ljubavlju i znanjem oplemenjivao svaki skup ili prostor u kom se nalazio”, napisao je general Rade Tomanović, gospodstveni oficir uvek naoružan smernošću, smirenošću, mudrošću i strpljenjem.

Dirnuše do suza generalova sećanja o Kosti.

Kosta nas je upoznao daleke 1994.u Zelenici. A voleo je da spaja prijatelje.
“ Moram da te upoznam sa jednim dobrim čovjekom”, govorio je, naglašavajući da su dobri ljudi jedina odbrana od ljudske zlobe.

Bilo bi neozbiljno pisati o Kosti, a ne pomenuti njegovu suprugu Nadu i njenu doslednu i bezrezervnu podršku četiri decenije.

“ Ubi me vlast, Nada u kući Milo pred kućom”, često bi se našalio i na svoj konto.
Koliko su ležerno izlazile duhovite misli iz ovog razbarušenog boema, tako bi i suza kanula iz njegovog oka, kao u Čajniču prilikom podele humanitarne pomoći koji beše dopremio sa našim kumom Mićom, tihim i razboritim čovekom, posustalim pred svim ovim naletima pakosti.

Nosio je Kosta, sa Nadom otmeno i svoj krst brata Peja – svoji živu skulpturu. A Pejo je ostao u detinjstvu, mada je kada sam ga upoznao prevalio pedesetu. Okružen skulpturama, raznim rekvizitima i alatkama srpom, kosijerom, kosom, čaktarom i guslama, pored ognjišta u Nebeskom ognjištu, tihovao Petar, napasajući na pašnjacima sećanja Sivonju i Zekonju.

“ Pejo je moj amanet. Roditeljima sam obećao ga nikada neću napustiti”.
Kosta Kilibarda je, kao čuvar zdrave i razborite misli, čuvar duha mudrosti i dobrote, sam bez učitelja i profesora, mukotrpnom stazom života, od vedrog i bistrog čobančeta iz Banjana postao akademik života.

Ostaće upamćen po dosetkama, šalama na svoj i tuđ račun.

“ Dobrim ljudima ključevi ne trebaju, a od loših brave ne pomažu“ ,“Samo Zelenika popuši koliko čitava Makedonija”, komentarisao je šverc cigareta.

“ Lijepo zbori ali mu pamet smeta”, “ Čuvaj reči prije nego što pobjegnu”, “ U svom selu nije lako pjevati”, “ Čudo je ovaj turizam, ponekad pokojnika prije podne sahrane da bi po podne krevet izdali”, “ Uz gusle smo um četkali”, “ Špijuni su kod nas uvijek dobro rađali. Bolje od pasulja i krtole”…, samo su delić njegovih duhovitih komentara na vreme i ljude u vremenu.
“ Priroda je najveći vajar i umjetnik. Do sada je niko nije pobijedio. Neće ni nama uspjeti. Za nas će neke nove civilizacije reći:
“ Bila naka manita civilizacija, sve su imali osim pameti”!

Piše: Mišo Vujović