Нас је историја начинила Србима

Пише: Милан Ружић

Свет не прашта историју, а говори да ју је заборавио. Они који не памте своју историју, не памте ни себе, а ако не памте себе, ко су онда они? Из чега су никли?

Нас терају да заборавимо своју историју како ми не бисмо остали ми, већ да бисмо постали неко без имена и лика, корена и капе, земље и Бога. Ако себи дозволимо да постанемо такви, онда ће нас лако накалемити на нешто друго и од нас правити оно што никада нисмо били, а остаће фасцинирани количином историје коју смо заборавили и величином нашег опроштаја свету који нас је затирао.

А шта ће бити са нама који памтимо? Где ће нас угнати? У које торове? Где су та места на којима ће моћи да живе они који ће једини памтити заборављену историју заборављеног српског народа? Шта ми да памтимо од толике историје? Како напретку некадашњем да се радујемо уназад и у времену кад само назадак постоји? Коју од великих битака да настављамо за свој народ?

Не може оволика историја пасти само на леђа неколицине! Ако историја нема народа којем се догодила и који је памти, онда ни ње нема. Ако нема народа, нема ни државе, а ако нема државе, шта онда остаје овде? Под чиме да се скуће Срби који себе још увек тим именом називају?

Коме ћемо Светог Саву? Ко ће уграбити Његоша кад га изнесемо на распродају? Цар Душан отићи ће онима који за њега не знају, па ће се нечија деца преко океана играти са наследством Немањића. Цркве и манастири ће постати шопинг молови, али у средњевековном стилу. Путеве ће нам преорати да бисмо се загубили у својој земљи. Наше победе ће се представљати као туђе, а имаћемо среће уколико буде тако, јер их могу лако представити и као наше поразе. Јефимијиним везом ће се брисати чаше у Старбаксу. Повеља Кулина бана ће бити рециклирана за тоалет папир. Од Хиландара ће настати поморска база, па ће Симеонова лоза служити да обесни прогонитељи Срба напуне своје трбушине набрекле од наше невоље заливене древним манастирским винима.

Ко ће на тендеру, ако све не оде будзашто, добити наше престонице, грбове, заставе, свеце, круне? Који ће народ почупати све крстове и насадити нешто друго? Наше испоснице ће бити туђе чеке за лов на зверове, преостале Србе и Бога који ће и тада живети у Србији не би ли нас сачувао.

Шта ће остати од нас ако све заборавимо, поделимо и признамо за туђе? Остаће оно што смо ми данас према нашим прецима – ништа! Оно што остане ће бити оно што смо, ако се не освестимо и будемо барем донекле оно што смо били! Нас је историја начинила Србима. Кроз њу смо се одржали. Она је наша лична карта. Не можемо је целу упамтити, али ако свако од нас упамти понешто, знаћемо ко смо и препознаваћемо се међу собом.

Шта ће ми у Манасији Мекдоналдс? Није ми Газиместан за Икеу! Не дам Маглич за Хилтон хотел!
Историја је трајала и траје. Она се не завршава. А да ли ће се завршити наше постојање у њој, та ствар је само на нама! Нема онога ко је давао своје, а остао свој.
Уосталом, коме причам… Преслаби сте ви за историју! Не можете поднети њену снагу, нити се можете снаћи у толикој ширини. Србија је наша кућа, а историја треба да нам буде ограда којом ћемо кућу штитити.

Међутим, такав смо народ да смо стару срушили и сазидали нову ограду. Сјајну ограду од лажи, баналности и срамоте и чувамо је као највеће благо. Ми данашњи Срби смо направили кућу око ограде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: