Našem bratu Vuksanu treba pomoć! (VIDEO)

Prišao je tiho i pružio ruku, neodlučno… Bio je siguran da se čuje glas koji nije izustio.Osluškivao je tih prvih trenutaka da li je to jedan od onih snova mjereći količinu novih zvukova koji proizvode četri nove, nepoznate osobe spremne da uću na njegovu kapiju.

Iako je očekivao posjetu sumnjao je da postoji neko ko ima dovoljno vremena da čuje o njegovoj sudbini, ne daj Bože da pomogne, organizuje…. I ….. I sigurno smo bili brži, nije uspio da obradi ‘novosti’ već smo iskusno razgledali uredni voćnjak i odmjeravali baštenski sto.

Pre neki dan sam dobio FB poruku od prijatelja, sadržaj je bio takav da akciju nije odlagao. Pozvao sam Presednika Udruženja ratnih veterana NS, inače prijatelja, i nakon dve rečenice mi je rekao da zna o kome se radi, da poznaje čovjeka. Ne baš sve detalje, ali jedino šta možemo da uradimo jeste da neposredno konstatujemo i zajedno odlučimo šta nam je činiti.

Prijatelj MM, koji je pokrenuo inicijativu nas je sačekao na ulasku u Pančevo, predsednik udruženja ratnih veterana NS, ratnik sa Košara, Donbasa DB i moja malenkost.

Ubrzo nakon toga smo bili na adresi na kojoj živi Vuksan Bulatović. Smjestili smo se za baštenski sto, valjalo je načeti priču koja neće biti kao sve što smo uradili do tog trenutka.

A kako bi je vi počeli?!

Ili!

Šta biste radili da živite sa istinom da vam je godinu dana mlađi brat ranjen gelerom u glavu na Košarama, samoinicijativno napustio bolnicu u Prištini, seo u kola i zajedno sa majkom u pratnji krenuo put Beograda, na VMA, pokušavajući da zaleči tešku ranu i pri tom doživio saobraćajni udes koji nije preživio?! Majka Vera jeste, sigurno je poželela da nije, živila je sa tim još tri godine, više nije mogla  da trpi…. Nije bio nesrećan slučaj!

Brat Vladislav je okončao 10 juna 1999., u 27-moj godini života.

Šta biste radili da živite sa istinom da vam je četri dana nakon pogibije brata kidnapovan otac i da su kidnaperi šiptarski zlikovci, koljači, trgovci ljudskim organima?! A da odgovor o sudbini oca čekate 10 godina. Vuksan ga je dočekao 2009. i glasio je: Upucan je sa pištoljem u potiljak iz neposredne blizine, telo je premeštano i zakopavano više puta, kad je otkriveno telo bilo je u društvu još jednog Srbina. Nije bio sam, imao je društvo – kaže Vuksan.

Otac Radovan je imao 70 godina tada.

Šta biste radili da živite sa istinom da ste izgubili oba sudska procesa tražeći naknadu za žrtve koje su podneli vaši najbliži i najdraži samo zato što su Srbi?!

Pita me Vuksan koliko vredi ljudski život. Zašto je porodica Ivana Stambolića dobila 250.000 evra. Zato što je on bio političar, njihovi životi su vredniji?!

Čudi se Vuksan da li ‘oni’ posle svega ovoga misle da bi još neko krenuo da brani ovo šta je ostalo od Srbije?!

Šta biste radili da vam na sva stradanja i žrtve institucije i kancelarije odgovaraju tipskim pismom kako nemaju nadležnost?!

Šta biste radili da 16 godina sanjate san u kojem ste svi na okupu sa porodicom i da je vreme stalo…. nikako leto da stigne….  I miriše rodni Brežanik, miriše Peć i svi božuri Kosmeta! Šta biste radili da ne možete da dobijete posao, bilo koje vrste, jer niste sposobni da radite, a sve žrtve koje ste imali ste položili?!

Šta biste radili da morate da živite sa 14,000 din. očeve penzije, i to sa 70% invaliditeta?!

Verujete li lažima da Srbija neće više ratovati, neće Srbija nikada nikog napadati, to nikad nije radila, ali će biti napadnuta, to nam je sigurno kao mlad mjesec!

A šta onda, jeste li vi i vaša porodica sljedeći?!

To ne znamo, biće Božja volja, istina je, ali zato budite dostojanstveni, budite hrišćani i pomognite svome bratu Vuksanu!

On nema planova, nema ideja, nije u poziciji… Ima jednu želju za koju se molim da mu se ostvari!

Svi ljudi dobre volje koji su u prilici da pomognu našem bratu Vuksanu Bulatoviću.

Za sledeću zimu će trebati 6m drva za ogrev i električni šporet.

Račun:  200 26609372 93 kod Poštanske Štedionice

Kontakt telefon Vuksana Bulatovića poznat redakciji, ukoliko želite da ga lično kontaktirate možete zatražiti broj putem mejla: [email protected]

Autor: Stevo Mrđen