Нашминкани генерал

Пише: Бећир Вуковић

Страхујући, да би неким волшебним случајем, неким чудом, Виши суд у Подгорици, могао донијети ослобађајућу пресуду лидерима Срба у Црној Гори, господи Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу, огласио се комунистички генерал грађанске провенијенције и симулације, Граховац Благоје.

И, никога није изненадио генералов страх од слободе Мандића и Кнежевића, сем оне који ни дан данас не знају – које је војске Граховац генерал. Само једно знамо – једне војске – Граховац не би могао бити ни коњоводац. (Случајно се потрефила рима: граховац – коњоводац).

Генерале у цивилу, не мораш унапријед просипати страх. Страх је драгоценији од мржње. Наиме, страх је, генерала, да се не сруши мир у Црној нам Гори; страх је генерала да би пресуда господи српској Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу, могла да избуши мир у Црној Гори. Да га лагумише.

Са друге стране, увијек сам се заносио мишљу, да сваки прави генерал, има аверзију према миру. Пасив, није природно стање генерала, без ако је дезертер. Иначе, пасив, уопште не звучи природно, налазим у једној теорији.

Страхује, дакле, генерал који нема коме да пише сем „Вијестима“, да не прокључа и прекипи мржња у Црној Гори, поводом пресуда Србима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Али, која мржња, и, чија мржња, генерале у тренерци.

Изненађен сам, колико се Граховац, не разумије у мржњу, и антисрпство. Што би рекли Граховљани, разумије се таман ко Марица у водијер.

Генерал Граховац – Џемаилов испод скута савјетник – и академик Дану – а, на светога Ђорђија, српску славу, пише у „Вијестима“, да постоје двије стране мржње у Црној Гори. Нећу, свакако, генералу одговарати у име господе сербске Мандића и Кнежевића, па ћу сам, колико толико, тек неколико редака – без фуснота – отпремити генералу испуњеног страхом.

Ако постоје двије бусије мржње у Црној Гори, генерале, зашто те страх, да кажеш имена мржњи. Да скратим, не можеш порећи: прва мржња била би мржња власти према Србима у Црној Гори. А, на другој адреси, упозораваш, станује друга мржња – Срби у Црној Гори. Не можеш, генерале, побјећи усред боја, па не знам како да си зауздао и оседлао сипљиву причу, што реко витез од Манче.

Међутим, није ствар у томе да ли генерал неке ствари разумије или не разумије, или се разумије колико Марица у водијер, него се ради о једној посвудашњој провидној слуги, која је годинама шминкала главног дезертера – члана Врховног савјета одбране. А кад је почео шинкати и куда се не шминка, газда га наглавачке избацио са двора.

У овог пилота уложено је милион дојч марака, да би на првом борвеном задатку, прелетио код непријатеља. Од Невесиња до Требиња, и доље до Љубиња – Граховац није на бољем гласу од Вука Драшковића.

Граховче – дезертерче, никако да разликујеш мржњу власти, од „војног крила депееса“ како најподлије подмећеш Србима у Демократском фронту. Власт, и све што иде уз власт, заједно са сортом попут тебе – гони, прогони, забрањује, истјерује, фалсификује, мрзи све српско у Црној Гори. Овој власти мржња је храна (и ти си на том вагану), мржња је главна испаша, и сав иметак и профит, мржња је и камата, мржња је најуноснија професија, мржња је главна привредна грана Црне Горе, мржња је вјеронаука црногорска, цијеле им црне умјетости мржња је мото, мржња је пројекат без којега ова Црна Гора, не би дочекала ни петак.

Вјероватно, твоји широки геополитички погледи, надкриле малу и јадну Црну Гору, и не видиш оно што сви виде: прогон Срба у Црној Гори. (У почетку, назвах га генералом, па да не редигујем текст, а за вас, поштовани читаоци, одавде знам, ради се о обичном дезертеру). Не помињемо гдје се бацају чинови дезертера.

Побогу, шта ти знаш о Србима. Ми смо – православци. Ми смо крштени. Ми не мирзимо. Ми не можемо да мрзимо. Србин, може, само да некога презре. Истини за вољу, кад се понаљути, може некоме завалити шамарчину, може некоме да ишчупа нос, може неком манекену да набије ципелу у дупе, и, да оде на пиво.

Генерале, што прије иди код Марице, да ти салије страву.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: