Kako je nastala rusofobija kod Srba i kada je dostigla vrhunac?

Odnosi srpskih i ruskih društveno-političkih elita nisu uvek pratili osećanja i želje običnih ljudi. Jedan od prvih koji je tu razliku primetio bio je Dostojevski. Koliko su se stvari od tada do današnjih dana promenile, u intervjuu za Russia Beyond svoju ocenu je dao dr Dejan Mirović, autor knjige „Rusofobija kod Srba 1878-2017“.

Ukoliko pogledate bilo koje ispitivanje javnog mnjenja kako se građani Srbije odnose prema drugim narodima, primetićete da ubedljivo najpozitivniji stav zauzimaju prema Rusima. Imajući u vidu zajedničku istoriju i stradanje u nizu oslobodilačkih ratova, pripadnost pravoslavnoj veri i aktuelni odnos zvanične Rusije prema Srbiji, takav stav prosečnog Srbina u potpunosti je razumljiv.

Rusofobija kod Srba počinje od kralja Milana

Kada po Vašem mišljenju počinje otvorena rusofobija kod Srba? Smatrate li da je ona bila izvorna i spontana ili je isprovocirana spoljnim faktorom?

–Posle 1878. knez/kralj Milan Obrenović pod uticajem germanske rusofobije (Beča i Berlina), ali i sukoba sa proruskom Narodnom radikalnom strankom Nikole Pašića i liberalima Jovana Ristića podstiče rusofobiju sa najvišeg nivoa. Sanstefanski mir i Berlinski kongres i ponašanje ruske diplomatije daju mu dodatni podstrek. Takav zvaničan rusofobski diskurs slede ministri iz Napredne stranke, ali i provladine novine poput Videla, kao i upravni organi, posebno policija u vreme ministra Garašanina. Rusi se prikazuju kao lukavi probugarski „hegemoni i imperijalisti“ koji „iskorišćavaju“ i „žrtvuju“ Srbiju samo zbog „osvajanja“ Carigrada. Rusija se neprestano sumnjiči za „političku pozadinu atentata“ i „prevrate“ u Srbiji, kao i regionalne „zavere“ (u Bugarskoj, BiH, Crnoj Gori). Glavni ideolog takve srpske rusofobije je predsednik naprednjačke vlade Milan Piroćanac. Dakle, rusfobija u srpskim elitama je mešavina delovanja domaćih i stranih faktora.

Da li je moguće identifikovati najvećeg srpskog rusofoba u istoriji?

-Više „kandidata“ ima kada se razmišlja o „laskavoj“ tituli najvećeg rusofoba. Naprednjački ministar u Kraljevini Srbiji Čedomir Mijatović pod uticajem tadašnjeg engleskog diskursa „obogaćuje“ srpsku rusofobiju tvrdnjama o „varvarskoj i necivilizovanoj“ Rusiji, ali i „zaostaloj“ pravoslavnoj veri koja treba da se menja prema „protestanskom“ uzoru. (Ovaj „protestantski“ diskurs je uočljiv i kod današnjih srpskih vladajućih političkih elita). Za vreme Kraljevine SHS veoma uticajni ministar spoljnih poslova, prijatelj kralja Aleksandra (i jugoslovenski ambasador u savezničkoj Francuskoj) Miroslav Spalajković prednjači u rusofobskim ispadima.

U komunističkoj Jugoslaviji visoki zvaničnik Milovan Đilas sa snagom gorštačkog revolucionarnog konvertita (rođen u Podbišću kraj Mojkovca), posle zapaljivih i patetičnih govora o „velikom učitelju“ Staljinu i crnogorskim „đedovima koji su unucima sa brda pokazivali gde je Rusija“, preuzima – nakon 1948. godine – od britanskih laburista engleski rusofobski „metadiskurs“. Ruski „oslobodioci i braća“ postaju u toj ideološkoj vizuri primitivni „genetski Mongoli“, koji bezumno i masovno „siluju i ubijaju“ po Srbiji. Moskva je za Đilasa „selendra“, a panslovenstvo je samo maska za ruski imperijalizam i „varvarstvo“.

Ipak, predsednik naprednjačke vlade Milan Piroćanac je ispred svih. On za vreme Kraljevine Srbije razvija „originalnu“ tezu po kojoj je za Srbiju bilo bolje da do oslobođenja 1878. godine od Turaka (i dobijanja de iure priznanja) nije ni došlo jer su Rusi u njemu imali presudnu ulogu.

Rusofobija vrhunac dostiže 1948.

U kom periodu istorije Srbije po Vašoj oceni rusofobija dostiže svoj vrhunac?

-Nakon 1948. godine rusfobija dostiže vrhunac. U komunističkoj Jugoslaviji je zbog prirode totalitarnog režima bilo još manje izuzetaka od rusofobskog dominatnog diskursa nego što je bilo u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. Takođe, ukidanje višestranačkog sistema je oslobodilo komunističke elite od problema legitimiteta rusofobske politike. Štaviše, za one koji se nisu slagali sa novom rusofobskom politikom otvoreni su koncentracioni logori na Svetom Grguru (ženski) i na Golom otoku (muški) u periodu 1949-1961. godine.

Takođe, komunističke vlasti nisu imale problem i sa načelom legaliteta, jer je većina zatvorenika upućena u logore na osnovu prekršajnog zakonodavstva. U tom kontekstu ekspert za sovjetsko-jugoslovenske odnose, dugogodišnji zamenik ministra inostranih poslova i ambasador u Jugoslaviji Nikolaj Pavlovič Firjubin (1908–1983) šalje izveštaje u Moskvu u kojima ističe da komunistička Jugoslavija ne zauzima podjednak stav prema Zapadu i Rusiji. Ona se aktivno meša u odnose između SSSR i socijalističkih država, štaviše, vrši „tajne i javne napade“ na sovjetsku Rusiju. Ništa slično ne primenjuje prema Zapadu, jer je glavni cilj Jugoslavije u spoljnoj politici „razrušenje“ sovjetskog bloka zemalja i odvajanje savezničkih zemalja od Rusije.

U okviru takve politike Moskvu najviše provocira čovek koji bi trebalo da najviše radi na normalizovanju odnosa. To je jugoslovenski ambasador u Rusiji Veljko Mićunović. Posle povratka u Jugoslaviju on u nediplomatskom maniru piše knjige o boravku u Rusiji i tako izaziva ogorčenje u Moskvi.

Srpska elita generator rusofobije

Nakon 5. oktobra revolucionarne vlasti DOS-a masovno su promenili nazive ulica povezane sa sa Crvenom armijom i njenim komandantima, koji su Srbiju oslobađali od nacističkih okupatora. Da li smatrate da je talas rusofobije danas splasnuo?

-U pravu ste za ulice, ali podsetiću vas da i pored dugogodišnjeg insistiranja ruske strane da se vrate imena ulica u samom centru to nije učinjeno čak ni nakon pada DOS vlasti. Konkretno, ulica maršala Tolbuhina je od 2016. godine na Novom Beogradu, a ne u samom centru kako je bilo nekada. Ovaj paradoks je još uočljiviji kada se radi o ulici generala Ždanova. Dakle, rusofobija je otpornija na promene vlasti nego što se misli. Tačnije, ima neprekinuti kontinuitet od 2000. godine, samo se njeni oblici menjaju u zavisnosti od glasačkog tela na koje računaju političke elite.

U kom segmentu srpskog društva rusofobija se danas najsnažnije ispoljava?

-Istraživanja javnog mnjenja redovno pokazuju da su Rusi i Rusija veoma popularni u Srbiji. Za razliku od naroda, elita u modernoj Srbiji ima izrazito negativan stav prema Rusiji. Najpopularniji srpski dramski pisac i akademik SANU Dušan Kovačević početkom 2016. godine je poručio da Srbija treba da se opredili za Zapad bez „stalnog šetanja“ ka Istoku (čudni sinonim za Rusiju) koje traje od 1948.

Recimo, 2016. godine je u Politici objavljen tekst „Iz Rusije, bez ljubavi“ bivšeg urednika Milana Mišića u kojem se tvrdi da su Rusi oduvek imali „imperijalne“ težnje ka Srbiji i da je Rusija zbog „sopstvenog interesa“ ušla u Prvi svetski rat 1914. godine, kao i da je Crvena armije „pljačkala i silovala“ 1944. godine po Srbiji. Takođe, Putinova Rusija preko problema Kosova brani „svoje interese“. Dakle, evo samo jednog primera da je srpska elita generator rusfobije.

U poslednje vreme u srpskoj javnosti mogu se čuti ocene da Rusija nikada ozbiljno nije podržala Srbiju u istoriji i da je ruska pomoć bila samo fasada imperijalnim interesima. Da li se iza ovih pokušaja revizije istorije rusko-srpskih odnosa mogu prepoznati dnevno politički interesi određenih centara moći?

-To je deo istorijskog revizionizma koji vlada na Zapadu. U tome prednjači profesor Ernst Nolte koji u svojim knjigama iznosi „originalnu“ teoriju po kojoj je Aušvic (u kojem je ubijeno oko dva miliona Jevreja, Rusa i Poljaka) nastao zbog sovjetskih koncentracionih logora. Takođe, Hitlerov napad 1941. godine na Rusiju je reakcija na „nepoštovanje“ pakta iz 1939. godine od strane Moskve.

Poznati francuski intelektulac Bernar Anri Levi u rusofobskom zanosu ide toliko daleko da negira da je Prvi ukrajinski front (grupa armija koja je oslobodila Aušvic i Poljsku i zauzela Berlin, ili preimenovani Voronješki front nazvan po linijama fronta iz 1943. godine) bio sastavljen od vojnika svih naroda bivšeg Sovjetskog Saveza. Prema Leviju, većinu u toj grupi armija su činili „Ukrajinci“.

Kada nekritički preuzmete takav ideoloških diskurs, onda je moguće tvrditi kao što i srpski istoričar Bešlin da je Rusija kriva za raspad Jugoslavije i slične besmislice.

A šta lično za Vas,profesore Miroviću, predstavlja Rusija?

-Bolji deo sveta.

Dejan Mirović je rođen 1972. godine u Baru. Doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 2012. godine sa temom „Pravo Evropske Unije“. Pored „Rusofobije kod Srba 1878-2017“, autor je sledećih knjiga: „Zapad ili Rusija“, „Posledice EU integracija“, „Argumenti protiv Evropske unije“ i „Kosovo i Metohija – Palestina, sistem kriza“, koja je prevedena na arapski jezik. Bio je narodni poslanik, potpredsednik Srpske radikalne stranke i zvanični pravni savetnik dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom. Sa porodicom živi u Beogradu, a predaje Međunarnodno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.