Nastavak ustaškog genocida: Srbima zabranjuju ćirilične natpise na grobovima
1 min readSrbima u ND Republici Hrvatskoj je opet zakonom zabranjeno da koriste ćirilicu čak i na nadgrobnim pločama svojih najmilijih, ukoliko na tom području Srbi ne čine trećinu stanovništva (iako je njihova igra sa trećinama—“trećinu Srba pobiti, trećinu pokrstiti i trećinu pobiti” dovela do punog genocida nad Srbima 1941-1995).
U Vrsima kod Zadra porodica pokojnika je pre neki dan dobila službeni dopis da moraju da uklone ćirilična slova sa groba pokojnog Srbina u roku od 15 dana.
Ono što je najgore je što mi današnji Srbi u sred Srbije istu ovu odluku ustaške države Hrvatske poštujemo. Manjina Srba danas piše ćirilicom, ćirilica je proterana iz srpskih medija, ćirilične natpise nećete videti po srpskim gradovima itd.
Nepisanjem ćirilice sami sebe uništavamo. Sve što se napiše na hrvatskoj gajici (koju naš narod pogrešno zove “latinicom”) internet algoritmi i biblioteke prepoznaju kao hrvatski jezik i književnost.
Jezik je osnovno obeležje nacionalnog identiteta. Pismo je osnovno obeležje jezika. Bez jezika i našeg pisma mi prestajemo da budemo Srbi. I to Hrvati odlično znaju i zato napadom na ćirilicu završavaju svoj genocidni poduhvat uništenja srpskog naroda.
I svako ko danas odbija da piše ćirilicom je saučesnik u tom hrvatskom genocidnom poduhvatu i uništava srpski narod i srpski identitet.
Izvor: Između sna i jave
Proterivanje ćirilice iz srpske svesti kao sopstveno autentnično pismo pripada današnjoj domeni kognitivnog ratovanja (guglajte „Cognitive Warfare“) koji se nama sada ali i vekovima nameće. Svi argumenti protiv ćirilice na srpskom kulturnom prostoru nebi nigde u svetu toliko na razumevanje destrukcije sopstvene kulturne došlo kao kod nas. Kad bi preneo tu antićiriličnu argumentaciju na makedonski, bugarski, grčki, jermenski, gruzijski ili jevrejski jezik a o kineskim, indijskim ili arapskim da ne govorim, susreo bi se sa apsolutnim nerazumevanjem tih argumenata. To je u našem narodu i pokazatelj koliko je narod kulturno razaran i sa time identifikacija sa srpskom kulturom. Tamo gde se srpski narod od ćirilice otuđio može se primetiti da se i aktivno etnoinžinjering primenjuje. Pošto dobar deo identifikacije nedostaje lakše se ljudi međusobno otuđuju i prihvataju nove identitete. Mi možemo da živimo i sa zapadnim „lifestylom“ kao Izrael i Grčka na primer kojima ne pada na pamet da se zbog toga odriču svog pisma a u isto vreme možemo da svedočimo o našoj autentničost i našoj kulturi.
Strah u hrvatskom društvu od srpske ćirilice govori i o strahu njihove identifikacije.