Цвијет феникс – Наталијина рамонда – симбол страдања и „васкрс“ српског народа

Дан када је потписано примирје у Првом светском рату, 11. новембар, Србија од 2012. године обележава као државни празник, а одређен је и амблем – две зелене траке и једног љубичастог цвета са пет латица. Наталијина рамонда – цвет који се носи на реверу говори о српском народу, искушењима која је прошао током и после Првог светског рата и о васкрснућу Србије.

У том рату Срби су поднели велику жртву јер је погинуло око 1,3 милиона грађана, што је у том тренутку представљало готово трећину укупног српског становништва.

Наталијина раманода позната као „цвет феникс” постала је симбол српског страдања у Првом светском рату, када је погинуло око 1,3 милиона грађана, готово трећина укупног становништва, будући да има особину да се када наступи сушни период, притаји и осуши, да би са појавом воде „васкрснула” и поново озеленела. Поновно рађање повезује се са чињеницом да је и Србија успела да „стане на ноге”, након исцрпне борбе.

– Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) припада фамилији Gesneriaceae, која углавном обухвата биљне врсте распрострањене у тропским и субтропским областима. Наталијина рамонда је висока до 10 цм. Тамнозелени и елиптични листови образују розету која лежи на каменитој подлози. На врху стабљике налази се по неколико љубичастих цветова. Цвета у периоду од априла до јуна. Током сушних периода биљка је сасушена, смежурана и браонкасте боје, наводе се у саопштењу Завода за заштиту природе Србије поводом Дана примирја у Првом светском рату.

Рамонде су реликти терцијера, времена када је клима у Европи била топлија и влажнија. За време леденог доба оне су нашле скровиште у клисурама и кањонима где их данас најчешће и налазимо. Ове биљке, „живи фосили”, неповољне утицаје спољашне средине у великој мери преживљавају захваљујући поикилохидричности, па се још и називају „биљке које васкрсавају”, наводи се у саопштењу Завода.

Наиме, када наступе неповољни услови на станишту, као што су недостатак влаге, ниске или високе температуре, долази до успоравања физиолошке активности и биљка улази у тзв. анабиозу, физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају. Након што се повољни влажни услови поново успоставе, биљка се постепено опоравља, успоставља нормалну физиолошку активност и озелењава.

Ову јединствену појаву, први је уочио ботаничар Павел Черњавски, који је случајно просуо воду по једном хербарском примерку R. nathaliae. Када је сутрадан отворио хербаријум угледао је зелену биљку.

Наталијину рамонду 1882. године, у Јелашничкој клисури надомак Ниша, открио је познати српски лекар и ботаничар, др Сава Петровић. Био дворски лекар Краља Милана Обреновића који је у то време своју функцију обављао из Ниша. Иако је првенствено желео да новоткривеној врсти да име нишка рамонда, одлучује да у част Краљице Наталије Обреновић врсти да име Наталијина рамонда.

Наталијина рамонда је трећа и последња откривена врста из рода рамодни, после српске рамонде нађене на Ртњу од стране Јосифа Панчића, и Ramonda myconi, која је ендемит Пиринејског полуострва.

Наталијина рамонда осим у Србији расте и у Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори, на северозападу Бугарске.

Наталијина рамонда је ендемо-реликтна врста, у Србији је у групи Законом строго заштићених врста, што значи да је њено сакупљање и нарушавање станишта строго забрањено и кажњиво. Опстанак ове врсте угрожава нарушавање повољних услова на њеном станишту услед микроклиматских промена, инфраструктурна урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање јединки у хортикултурне сврхе.

Завод за заштиту природе ради на очувању врсте, па су подручја на којима она расте проглашена за заштићена подручја – Парк природе „Сићевачка клисура”, Специјални резерват природе „Јелашничка клисура”, Специјални резерват природе „Сува планина”, Национални парк „Шар планина”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: