NATO pravda

Piše: prof. dr Miloš Ković

Naše doba podseća na vreme uoči Prvog svetskog rata. Presuda generalu Ratku Mladiću u Haškom tribunalu, podgorički proces optuženima u aferi „Državni udar“, splitska presuda Kapetanu Draganu, prizrenski petomesečni pritvor za Bogdana Mitrovića – to su samo najnoviji primeri u beskrajnom nizu političkih procesa u kojima se Srbi osuđuju za sva zla ovoga sveta.

Tako je bilo i uoči 1914. godine. U Crnoj Gori je „agentima Beograda“ suđeno zbog tzv. Bombaške i Kolašinske afere. „Svedok saradnik“ kojim se poslužio knjaz Nikola, policijski agent Đorđe Nastić, u istoj ulozi, u borbi protiv beogradskog, velikosrpskog nacionalizma, nastupio je i na zagrebačkom Veizdajničkom procesu. Sve je to, međutim, bila priprema za Veliki rat i za potonje sistematsko uništavanje Srba. Politički procesi kojima je dodatno trebalo opravdati ono što je činjeno sa celim jednim narodom, ali, što je posebno važno, i prikriti sopstvenu odgovornost za izbijanje Velikog rata, nastavili su se, zajedno sa nasumičnim likvidacijama, naročito u Bosni i Hercegovini. Među sedamnaest ratnih, sudskih procesa Srbima, najveći je bio Banjalučki veleizdajnički proces iz 1915-1916 u kome je optuženo čak 156 ljudi.

Nisu slučajno i Adolf Hitler i Ante Pavelić bili rođeni u Austro-Ugarskoj, kao što nisu slučajno odatle bili i najubedljiviji tumači fenomena sudskog bezakonja – jedan Jevrejin, Franc Kafka i jedan Srbin, Petar Kočić, koji će u austrougarskim sudovima i kazamatima izgubiti zdravlje i život. Svi zajedno, Hitler i Kafka, Pavelić i Kočić, najavili su Aušvic i Jasenovac.

Zašto i danas moramo da gledamo političke procese u Haškom tribunalu, koji njegovi kritičari nazivaju propagandnim sredstvom NATO pakta? Ništa tako ubedljivo ne svedoči o ovom sudu kao činjenica da danas, posle uništenja srpskog stanovništva u Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji, doslovno niko ne služi zatvorsku kaznu za zločine počinjene nad Srbima.

Napadi na suverene države koje se nalaze na najosetljivijim geostrateškim tačkama planete, kakve su Balkan, Sirija, Koreja, razmeštanje NATO trupa na granicama Rusije, medijska, antiruska, ratna propaganda, ugrožavanje Kine – sve to ukazuje na činjenicu da klizimo ka novim, svetskim iskušenjima. U toj velikoj igri, Srbi su, kao i uoči 1914, postali nevoljni učesnici. Dogodilo se ono što su istoričari odavno naslućivali: potvrdilo se da je antisrpska medijska histerija, kao i 1914, bila samo deo većeg projekta demonizacije Rusije. Drobljenje srpskog etničkog prostora u ratovima 1990-ih, bilo je uvod u podelu mnogo većeg, ruskog prostora. Bombardovanje SR Jugoslavije iz 1999. poslužilo je kao okidač za sve potonje NATO agresije. Jedan od izgovora za pohod iz 1999. bio je: „Zar ćemo da dozvolimo novi Srebrenički genocid?“ Pod tom parolom odvijale su se, potom, sve agresije NATO, na Bliskom istoku i u Severnoj Africi.

Medijske propagandiste i haške sudije ne zanima pitanje zašto, recimo, Noam Čomski ili Efraim Zurof osporavaju da je ubijanje ratnih zarobljenika u Srebrenici bilo genocid? Jer, potrebno je da se za zločine koje su počinili NATO i njihovi saveznici na Balkanu ili na Bliskom istoku, i za ono što se tek spremaju da učine, optuži neko drugi. Najbolje je da to budu upravo njihove žrtve, kao Srbi, ili oni na koje se spremaju da navale, recimo Rusi. Eto zašto je bilo potrebno da Ratko Mladić bude osuđen na najtežu kaznu zbog genocida u Srebrenici, terorisanja Sarajeva i uzimanja talaca iz redova vojnika UN.

Sažetak presude generalu Mladiću, koji je pročitao sudija Alfons Ori, ostaće rečit dokument o našem vremenu. U njoj Srbi ubijaju nesrećne civile i ratne zarobljenike u Srebrenici, bez ikakvog pomena uništavanja srpskih sela i civila u opštinama Srebrenica, Bratunac i Milići. Ponavlja se da je Sarajevsko-romanijski korpus artiljerijom i snajperima terorisao Sarajevo, uz izostavljanje „detalja“ da je tri do četiri puta brojniji Prvi korpus Armije BiH tukao snajperima i artiljerijom po civilima u delovima Sarajeva pod kontrolom Srba (Grbavica, Vrace, Ilidža, Dobrinja, Neđarići). Prisetimo se, uzgred, da su UN taoci uzimani su da bi se zaustavila NATO agresija na RS.

Istoričari će, baveći se presudama Haškog tribunala, utvrditi da one pate od izostavljanja konteksta, prećutkivanja, pa i izvrtanja činjenica. Svako će, međutim, moći da zaključi da se ključni doprinos ovog suda pravnoj nauci sastoji u tome što je utvrdio da su Srbi narod van zakona i da su zločini nad njima nekažnjivi.

Srpska javnost bila je nezainteresovana za tok suđenja generalu Mladiću, ali je presuda, iako očekivana, izazvala pažnju i ogorčenje. Na sličan način, nezainteresovani smo za sudsko nasilje nad građanima Srbije u Podgorici i za policijsku represiju nad vođama srpskog naroda u Crnoj Gori, Andrijom Mandićem i Milanom Kneževićem. Pažnja javnosti, ipak, mnogo toga može da promeni.

Srpskoj nauci, međutim, ostaje zadatak da odgovori na ogromne količine medijskih i sudskih „istorijskih činjenica“, proizvedenih u poslednjim decenijama. U međuvremenu, evo jedne pouke iz istorije: politički procesi Srbima od 1907. do 1918. završili su se oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda.