NATO se okuplja na južnoj granici Rusije: Vojsku Crnu Gore čuvaju kao kec u rukavu
1 min read
NATO vojnici glavna prijetnja miru
U Gruziji će danas početi komandno-štabne vježbe NATO alijanse „NATO-Georgia Exercise 2019“ uz učešće vojnika iz 24 zemlje NATO pakta i partnera tog saveza.
Ove godine na vježbi učestvuju Albanija, Belgija, Bugarska, Češka Republika, Nemačka, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Velika Britanija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Slovačka, Turska i Sjedinjene Američke Države, kao i četiri partnerske zemlje NATO-a – Azerbejdžan, Finska, Gruzija i Švedska, prenosi Pravda.
Navodi se da vojska planira „da razradi interakciju u odgovoru na krizne situacije“.
Interesantno je primjetiti, da na ovaj NATO skup nijesu došli predstavnici Crne Gore i Sjeverne Makedonije.
montenegrinske mudzehadine treba staviti u prve redove. da pokazu kakvi su.
Polako. Ne možemo na sve strane stići. Znate li koliko nas ima…Doći ćemo i u Gruziju. Polako.
Kako bi bilo da probate prvo do Tuzi ,ako smijete,junaci
Polako. Ne možemo na sve strane stići. Znate li koliko nas ima…Doći ćemo i u Gruziju. Polako.
Adol Hitler u Finskoj 1942 o posledicama i najavi da je rat u Rusiji izgubljen:
https://www.youtube.com/watch?v=l85RvOvtMsw
NAPOMENA MOMČILA SELIĆA
Gospodin Mališevski propustio je da navede i da Robert Makdauel, poslednji američki oficir za vezu kod generala Dragoljuba Draže Mihailovića u svojoj knjizi Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu (kod nas objavljenoj pod naslovom Streljanje istorije, Poeta: I.P. Rad, Beograd 2012) tvrdi da je 1941–1942. Jugoslovenska vojska u otadžbini sabotažom nemačkih vojnih transporta za Severnoafrički i Staljingradski front odlučujuće doprinela Savezničkim pobedama na tim ratištima, a time i ishodu Drugog svetskog rata.
(Makdauelov memoar je 40 godina držan pod embargom u SAD, a kod nas objavljen sa nepotpunim indeksom, neodgovarajućim propratnim tekstovima i bez ikakvog naučnog aparata.)
Dobro je imati na umu, takođe, da jedan od podnaslova verzije teksta Mališevskog u Novom Standardu jeste „Srpska krivica pred EU?“, i da baš u tom upitu leži i suština odgovora na gotovo sve što nam se, kao narodu i državi, dešava već bezmalo tri decenije.
Podsetimo se: na Istočni front Belgija je poslala Legiju Valonija (La Legion Wallonie), frankofona od kojih je 2.500 poginulo da kraja rata, i Legiju Flandrija (Vlaanderen) te neke druge jedinice, u kojima je služilo preko 25.000 Flamanaca, Francuska Legiju dobrovoljaca (La Legion des voluntaires francaises) od 2.500 vojnika, Afričku falangu (Phalange africaine) od kolona iz Severne Afrike, i grenadirsku SS diviziju Karlo Veliki (Waffen Grenadier Division der SS ‘Charlemagne‘) od 10.000 pripadnika, kroz koju je do kraja rata prošlo preko 30.000 Francuza. Holandija je svojim državljanima popunila Dobrovoljačku SS oklopnu grenadirsku diviziju Holandija (SS Freiwillige Panzer Grenadier Division ‘Nederland‘) i Grenadirsku SS diviziju Holandska milicija (SS Grenadier Division ‘Landsturm Nederland‘), Danska, Švedska i Norveška Oklopnu SS diviziju Viking (SS Panzerdivision ‘Wiking‘) i Dobrovoljačku oklopnu SS diviziju Nordland (SS Freiwillige Panzer Division ‘Nordland‘), Letonija (Latvija) Grenadirsku SS diviziju Letonija (Waffen Grenadier Division der SS ‘Lettland‘) i Grenadirsku SS diviziju Latvija, (Waffen Grenadier Division der SS ‘Latvia‘), Estonija Grenadirsku SS diviziju Estonija (Waffen Grenadier Division der SS ‘Estland‘), dok je Mađarska nacistima dala ljude za Dobrovoljačku konjičku SS diviziju Marija Terezija (SS Freiwillige Kavallerie Division ‘Maria Theresa‘), Grenadirsku SS diviziju Hunjadi (Waffen Grenadier Division der SS ‘Hunyadi‘), i Grenadirsku SS diviziju Gomboš (Waffen Grenadier Division der SS ‘Gombos‘). Italija je poslala dobrovoljce za Grenadirsku SS diviziju Italija (Waffen Grenadier Division der SS ‘Italia‘).
Valja pri tom imati na umu da je svaka nemačka divizija brojala 10.000 vojnika, mada je Dobrovoljačka brdska SS divizija Princ Eugen (SS Freiwillige Gebirgs Division ‘Prinz Eugen‘) imala oko 40.000 boraca, folksdojčera iz Jugoslavije. Po podacima iz francuske brošure SS internacionala (L’internacionale SS, urednik Fransoa-Gzavie de Vivi /Francois-Xavier de Vivie/; Istorija – mesečna revija /Historia – revue mensuele/, Pariz 1973) preko 600.000 fašista iz cele Evrope borilo se u sastavu SS-a.
Razlomljene po nacionalnom poreklu, te cifre, dobijene upoređivanjem nemačkih podataka (Lotara fon Grelena /Lothar von Greelen/ i Feliksa Štajnera /Felix Steiner), te anglosaksonskih (Džordža Stajna /George Stein/) i francuskih (Fransoa Dipra /Francois Duprat/), pružaju sledeći uvid:
Dobrovoljno, na strani nacista u Drugom svetskom ratu ratovalo je 4.000 Finaca, 6.000 Danaca, 8.000 Norvežana, 40.000 Holanđana, 25.000 Flamanaca, 9.000 Valonaca, 300 Šveđana, 25.000 Letonaca, 15.000 Estonaca, 10.000 Francuza, 700 Švajcaraca, 100 Britanaca, 10.000 Italijana, 6.000 Slovenaca, 4.000 Šiptara (Brdska SS divizija Skenderbeg /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Skanderbeg‘/), 20.000 bosanskih muslimana (Brdska SS divizija Handžar /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Handschar‘/ i Brdska SS divizija Kama /Waffen Gebirgs Division der SS ‘Kama‘/), 1.000 Grka, 5.000 Čeha, 40.000 Mađara, 3.000 Bugara, 5.000 Rumuna, dok je kroz špansku Plavu diviziju (Division espanola de voluntarios), snage 18.000 boraca, tokom rata prošlo oko 50.000 dobrovoljaca.
Na strani Hitlerove Evropske unije iz 1938–1945. u okviru regularnih vojnih efektiva svojih država ratovali su na Istočnom frontu: celokupna vojska Finske (oko 400.000 ljudi); mađarska 2. armija (200.000) a pri kraju rata i cela mađarska vojna sila; celokupna vojna sila Rumunije od nekoliko miliona ljudi; Slovačka sa svojom Mobilnom divizijom od 10.000 boraca i Bezbednosnom divizijom od 6.000 vojnih policajaca. „Nezavisnu državu“ Hrvatsku je na Staljingradu predstavljala 369. „pojačana pješačka pukovnija“ (oko 6.500 ustaša) i Hrvatska „zrakoplovna legija“ od oko 350 ljudi, a na Crnom moru Hrvatska „pomorska legija“, od 350 pripadnika.
Podaci o ovim elementima međuevropske saradnje tokom Drugog svetskog rata daju se naći po zbornicima, enciklopedijama, monografijama, memoarima, studijama, popularnim brošurama i knjigama pristupačnim ne samo vojnim istoričarima ili politikolozima, već i svima koje uvidi u tekuće ponavljanje tužne istorije evropsko-europskih odnosa zanimaju mimo „političke korektnosti“. No, pristaše naddržave koja je pri svom rađanju progutala i Jugoslaviju – sazdanu upravo po proklamovanim nazorima briselskih birokrata – nemaju nameru da se bave paralelama očitim već samim svojim jezikom.
„Jugoistočne Evrope“, naime, nije bilo ni kao pojma dok ga hitlerovci nisu pustili u promet 1940-ih; antisrpstvo poslednje tri decenije da se – od reči do reči – jednačiti sa austrougarskim, nemačkim, britanskim i drugim zapadnjačkim novinskim klevetama iz ranih 1900-ih – naročito posle 1903, kada se Majskim prevratom Srbija zaputila ka istinskoj nezavisnosti.
Nipodaštavanje naroda i zemalja koji „ne znaju gde im je mesto“ ostalo je, naime, oslonac celokupne europske politike prema Balkanu, u šta se tako mukotrpno trenutno uveravaju i Grci, Bugari, Rumuni, čak i Hrvati i Slovenci.
Mališevski – mada očito nostalgičan spram SSSR-a (što mu donekle i priliči, budući rođen kao sovjetski državljanin, za razliku od naših rusofila, najčešće staljinista) – jeste zato duboko u pravu kada temelje zapadnjačkog antislovenstva uočava u patološkoj zavisti nekadašnjih varvara Crne šume Evroazije.
Jer, ta tajga istorijske geografije, koju pominje i Tejlor na koga se autor poziva, uz klimu i mrak Severa, ostavila je svoj trag na duhu onih kojima nije preostajalo osim da računaju dokle im pamet dopire, svaku duševnost smatrajući opasnom po, kako im se činilo – i kako im se, izgleda, i dalje čini – njihov telesni opstanak a kamoli bolesnu potrebu za dominacijom.
Danas, to se ovaploćuje kroz njihovu – pa, nesrećom, sve više i našu – zapevku o „boljem životu“, izraženom bruto nacionalnim dohotkom, rastom berzanskih akcija, vrednošću njihove valute i „kulturom“ nametanom političkom i privrednom silom i marketinškom podlošću.
Jer, fašizam nije pobeđen, kao ni komunizam.
Oba zla – sazdana s duboke bezbožnosti – žive, te Mališevskom, i drugim sve brojnijim autorima diljem sveta, valja odati priznanje na pozivima da se s njima suočimo, bar onako srčano kao naši očevi i dede.
Jer, sami neće nestati.
da dodam uz fašizam i komunizan još i urbani ateizam
I u Beogradu i u celoj zemlji stanovništvo (srpsko; prim. Uredništva Srpskog Lista) je likovalo, slaveći pobedu. Na ulicama su paljena strašila sa likom svrgnutog premijera kolaboracioniste. U Berlinu su ti događaji izazvali takav bes da je Hitler istog dana potpisao direktivu pod šifrovanim nazivom „Kazna“. Evropska štampa je, sprovodeći besomučnu antisrpsku kampanju, počela da opisuje „progone nemačke manjine“ u Srbiji. Rasturani su foto-falsifikati u kojima su u krupnom planu prikazivane „izbeglice“ – „žrtve jugoslovenskog terora“. Napad na Srbiju (formalno na celu Jugoslaviju; prim. SL) nemačkih i satelitskih jedinica počeo je neprekidnim dvodnevnim bombardovanjem Beograda, u kome je poginulo više od 18.000 ljudi. Iako su Srbi oborili 40 bombardera, ukupna težina bombi, bačenih na Beograd, prevazilazila je 360 tona.
Svaki čovek koji slavi Dan pobede 9. maja mora zato da zna da je bombardovanje Beograda 1941. u mnogo čemu pospešilo ustanak Južnih Slovena, i to pre svega zahvaljujući Srbima.
Naime:
– Početak realizacije plana Barbarosa i upad u SSSR odložen je za mesec dana, a zbog dolaska jeseni sa kišama i vetrovima, blatnjavim putevima i hladnoćom, nemačka tehnika je počela da troši gorivo iznad svake predviđene norme (otprilike za trećinu), što je usporilo blickrig;
– U jeku borbi pred Moskvom Hitler je bio prinuđen da deo divizija prebaci sa Istočnog fronta na Zapad, za borbu protiv nepokornih Srba*;
Početkom Drugog svetskog rata, svi autoritarni režimi predstavljali su gigantske čireve na telu evropske civilizacije. Od dvadesetak zemalja Evrope postojećih u junu 1941. (ne uzimajući pri tom u obzir i one patuljaste) gotovo polovina – Španija, Italija, Danska, Norveška, Mađarska, Rumunija, Slovačka (u to vreme nemačkim diktatom razdvojena od Češke), Finska, Hrvatska (i tada nasilno odvojena od Jugoslavije) – stupile su, zajedno sa Nemačkom, u borbu protiv Rusije/SSSR, na Istočni front poslavši svoje oružane snage. Ne računajući ukupnu brojnost armija tih zvaničnih saveznika Nemačke, samo u sastavu Vermahta i SS borilo se preko 1,8 miliona stanovnika svih krajeva Evrope!
Opšti utisak o tome ko se i kako borio protiv Rusije moguće je steći pregledom sastava vojnih zarobljenika iz maja 1945. Tada se Sovjetima predalo 60.280 Poljaka, 23.136 Francuza, 21.822 Hrvata, 4.729 Holanđana, 2.010 Belgijanaca, 1.652 Luksemburžana, 456 Danaca, i nekoliko hiljada Čeha. A to je samo deo vojnih efektiva poslatih na Istočni front iz zemalja koje, navodno, nisu ratovale protiv SSSR. Dovoljno je reći da je oko 600.000 vojnih zarobljenika iz Nemačke i njenih zemalja-saveznica sovjetska komanda posle odgovarajuće provere oslobodila neposredno na frontovima na kojima su se i predali.
U titanskoj borbi, narod SSSR-a uspeo je da izvojuje pobedu nad autoritarno-fašističkim čirevima koji su bili duboko urasli u telo Evrope. Ali, ne smemo zaboraviti da su i nacizam i totalitarizam čeda evropskog progresivizma i racionalizma. Nisu se tek tako i Hitlerovi nacisti i njihovi vazali iz drugih zemalja pred kraj rata upinjali da se predaju Anglo-Amerikancima, a ne sovjetskim jedinicama. Valja i to imati na umu pri prosuđivanju koji je režim – sovjetski ili zapadni, „liberalno-demokratski“ – bio bliži fašističkom.
Iako je rat počet u junu 1941. predstavljao borbu između dva ideološka antipoda – fašizma i komunizma – borbu ne za život, već na smrt – našim precima taj antagonizam nije značio ništa. Za njih je to bio Veliki otadžbinski rat – rat protiv neprijatelja koji je napao našu zemlju.
Rat da bi se opstalo. Sveti rat.
Nikolaj Mališevski, rođen 1977, profesor je politikologije na Institutu parlamentarizma i preduzetništva i docent na katedri za filozofiju i univerzitetsko obrazovanje Republičkog instituta u Minsku, Belorusija, gde radi i živi. Piše na teme iz oblasti istorije, lokalnih sukoba, informacione politike. Autor je nekoliko knjiga i redovni saradnik Fonda strateške kulture.
Napomena: Objavljeno na sajtu Fond strateške kulture pa na sajtu Novi Standard 9. maja 2012. Naslov dalo i priredilo Uredništvo Srpskog Lista.
Ove godine na vježbi učestvuju Albanija, Belgija, Bugarska, Češka Republika, Nemačka, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Velika Britanija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Slovačka, Turska i Sjedinjene Američke Države, kao i četiri partnerske zemlje NATO-a – Azerbejdžan, Finska, Gruzija i Švedska, prenosi Pravda.
Nikolaj Mališevski
UJEDINJENA FAŠISTIČKA EVROPA
Početkom Drugog svetskog rata čitava Evropa bukvalno je bila preplavljena diktatorima: Pilsudski, pa Bek u Poljskoj, Smetona u Litvi, Ulmanis u Letoniji, general Metaksas u Grčkoj, u Italiji Musolini, u Portugaliji general Karmon pa Salazar; Primo de Rivera, pa odmah zatim Franko u Španiji, u Albaniji Ahmet Zogu, u Rumuniji maršal Antonesku, u Estoniji Pjast, u Finskoj maršal Manerhajm, u Mađarskoj admiral Horti; Cankov, pa za njim car Boris u Bugarskoj; Kvisling u Norveškoj, Ante Pavelić u Hrvatskoj, monsinjor Tiso u Slovačkoj…
Dobar deo njih su postali fireri svojih država još pre 1933, kada je na vlast u Nemačkoj došao Hitler, koji je evropske vladare ujedinio radi pohoda na Istok.
I Belgija, Holandija i Luksemburg – zemlje koje nisu bile diktatorske i nisu zvanično ratovale sa SSSR – su na sovjetsko-nemački front uputile između 90 i 110.000 vojnika, a Švajcarska i Švedska, formalno neutralne, zajedno sa Španijom (Plava SS divizija i avio-eskadra) poslale su protiv Rusije više od 50.000 dobrovoljaca. Poslednju takvu vojnu jedinicu od Norvežana i Danaca, diviziju Nordland, Crvena Armija razbila je kod Berlina. Nemački autor knjige Rezultati Drugog svetskog rata (1953) K. Pfefer dokazuje: „Najveći deo dobrovoljaca iz Zapadne Evrope išao je na Istočni front jer je u tome video zajednički zadatak Zapada (…) dobrovoljci iz Zapadne Evrope su, po pravilu, služili u vojnim jedinicama SS…“
Poznati engleski istoričar A. Tejlor, pišući o dve „neutralne“ zemlje – Švajcarskoj i Švedskoj – koje su manje od svih drugih zavisile od nacizma, navodi da su i one „Nemačkoj mogle doneti više koristi kao neutralne nego da su se našle u položaju pobeđenih. Nemačka je iz Švedske dobijala rudu gvožđa a precizne uređaje iz Švajcarske. Bez toga ne bi mogla da nastavi rat“. Naime, gotovo svaki treći fašistički projektil proizveden je od čelika od švedske rude, a bezmalo sav volfram stizao je Hitleru iz Portugalije…
Češka – 30-tih godina svetski izvoznik oružja, sa 45 potpuno mobilisanih i dobro naoružanih divizija – se bez ijednog ispaljenog metka predala nemačkoj vojsci od 30 divizija. Zato su fabrike samo jednog češkog koncerna, Škode, od avgusta 1938 (kada su Nemci zauzeli Sudete) do septembra 1939. naciste snabdele sa onoliko vojne opreme koliko Britance sve vojne fabrike Velike Britanije. Sovjetski Savez Nemci su napali sa 21 tenkovskom divizijom, od kojih je pet bilo opremljeno češkim tenkovima.
Najveći deo evropskog stanovništva sarađivao je sa hitlerovcima, ne samo iz ideološke bliskosti koliko iz samoživosti, nadajući se ćaru u resursima bogatoj Rusiji.
Firer je, zapravo, predvodio sveevropski krstaški pohod protiv sovjetske Rusije.
Ambasador Nemačke u Vatikanu, Fon Bergen, saopštio je tako 24. juna 1941. Berlinu da „u krugovima bliskim Vatikanu pozdravljaju ovu novu fazu rata sa određenim olakšanjem, i s posebnim interesovanjem prate njen tok“.
Koga sve tu nije bilo? Slovenske Poljske? No, valja se prisetiti da se u Hitlerovoj armiji borilo više od 100.000 oficira i vojnika koji su, 1. septembra 1939, posedovali poljske pasoše. Profesor Ričard Kačmarek, direktor Instituta istorije Šleskog univerziteta, autor knjige Poljaci u Vermahtu, tvrdi da je „kroz nemačku armiju u toku rata prošlo oko pola miliona Poljaka“ (I Armija Krajova, pod rukovodstvom izbegličke vlade iz Londona, borila se često žešće protiv Crvene Armije i partizana nego protiv Vermahta). Tako su, recimo 1942, Poljaci činili 40–45 odsto sastava 96. pešadijske divizije Vermahta, oko 30 odsto 57. divizije, toliko (zajedno sa Česima) i 11. divizije, te oko 12 odsto 110. divizije… U intervjuu poljskim novinama Gazeta Viborča (Gazeta Wyborcza) R. Kačmarek veli: „Možemo smatrati da 2–3 miliona ljudi u Poljskoj ima rođake koji su služili u Vermahtu. Koliko njih zna šta se s tim ljudima zbilo? Mene studenti stalno pitaju kako da saznaju šta im se desilo sa stricem, dedom. Njihovi najrođeniji to prećutkuju, ograđujući se da je deda poginuo u ratu. No, treća posleratna generacija se time ne može više zadovoljiti“.
Jedina zemlja u Evropi koja nije pristala da učestvuje u fašističkom bezumlju, koje je obuhvatilo čitavu Evropu, bila je Srbija. Pakt o pridruživanju osovini Rim-Berlin-Tokio, koji je u Beču 25. marta 1940. potpisao tadašnji premijer Jugoslavije Dragiša Cvetković, i koji je predviđao da se čitava ekonomija zemlje stavi na raspolaganje Hitleru, a nemačkoj vojsci dozvoli puna sloboda kretanja po njoj, izazvao je eksploziju narodnog negodovanja. Dva dana posle potpisivanja premijer je svrgnut, a pakt raskinut.