NATO – ubica međunarodnog prava

Ovo je tekst o herojstvu srpskih vojnika.
Još od vremena uspostavljanja prvih političkih sistema u Evropi, od Stare Grčke i Drevnog Rima, postoje određene naznake međunarodnog prava. Međutim, tek nakon Prvog svetskog rata princip samoopredeljenja po prvi put je priznat kao princip međunarodnog prava i, kao takav, odigrao je svoju ulogu u raspadu nekoliko imperija.

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, buduća Jugoslavija, bilo je, između ostalog, zasnovano na tom principu. Posle Drugog svetskog rata stvorena je Organizacija ujedinjenih nacija, čiji su članovi sve nezavisne države sveta. Njenom Poveljom i kasnijim rezolucijama i dogovorima počelo je definisanje kanona međunarodnog prava. Međutim, bez obzira na to, odnos prava na samoopredeljenje i suvereniteta države ostaje nejasan do danas.
Pravo na samoopredeljenje definisano je tako da se odnosi na: „nezavisnost naroda na ne-samoupravnim teritorijama i narodima izloženim tlačenju, dominaciji i eksploataciji“. S druge strane, pravilo Utipossidetisiuris govori o tome da se nove države mogu formirati samo po granicama koje su prethodno imale u sastavu druge države. Ipak, i dalje nije utvrđeno kog ranga moraju biti jedinice koje se otcepljuju, da li je to omogućeno samo republikama u okviru saveznih država, ili to mogu biti oblasti, regioni ili pokrajine unutar unitarnih ili regionalnih država. Da bi zabuna bila još veća, samoopredeljenje pripada narodima, a ne administrativnim jedinicma. U praksi ove protivrečnosti dovele su do toga da Hrvati ili Slovenci mogu da se otcepe od Jugoslavije, a Krim od Ukrajine, ali da to pravo nemaju Srbi u Hrvatskoj jer nisu imali teritorijalnu autonomiju.

Nameće se logično pitanje zašto bi ijedna država onda dozvolila bilo koji oblik teritorijalne autonomije ako je ono osnov za rušenje suvereniteta te države? Zbog toga što međunarodno pravo nije pravo u punom smislu te reči. Njega nema ko da sprovede, jer nijedna velika sila ne sme da napadne drugu u slučaju da obe poseduju nuklearno oružje i savremenu vojnu tehniku. Ovo je postalo bolno jasno nakon raspada blokovske podele u međunarodnim odnosima i stupanja SAD kao svetskog hegemona. Unutar unipolarnog sveta jedna dominantna super-sila odlučuje o svemu, pa UN postaju faktički izlišna institucija.

Tokom poslednje decenije 20. veka svet međunarodnih odnosa je bio unipolaran, te su male države suočene sa ultimatumom hegemona imale samo dva izbora da se bore (izgube i predaju) ili da se potčine bez borbe. Javno mnjenje u Jugoslaviji nije želelo da izabere nijednu opciju, zbog čega je, suprotno međunarodnom pravu, na našu drćavu 1999. godine izvršena agresija NATO.

Ovo je tekst o herojstvu srpskih vojnika.
Ovaj događaj pokazao je da je međunarodno pravo samo iluzija na koju se pozivaju nemoćni, dok sile čine sve što je u njihovom interesu. Zbog toga ni slučajevi Krima, Južne Osetije i Abhazije ne krše međunarodno pravo jer defactoono više ne postoji od 1999. godine. Kada neko prekrši zakon naočigled svih i nijedan organ ili pojedinac ni ne pokuša da ga kazni, ta pravna norma više nema nikakvu snagu, bez obzira šta piše na papiru. Sistem međunarodnog prava urušen je na slučaju napada na SR Jugoslaviju. Kasnije je to samo potvrđeno invazijom na Irak i Avganistan. SAD su unazadile međunarodno pravo na nivo od pre Prvog svetskog rata. Sada je jedino što čuva države od agresije njihova sopstvena moć ili podrška neke od velikih sila.Ali kako je izhledalo to prvo iz mnogih kršenja međunarodnog prava od strane SAD i NATO? Šta se dešavalo 1999. godine? To će ovde biti pokazano na primeru iz tog rata – na Paklu kod Košara. Ovo je tekst o herojstvu srpskih vojnika.

Dvadeset četvrtog marta 1999. godine, suprotno svim pravilima međunarodnog prava i Povelje UN, otpočela je agresija NATO na Jugoslaviju. Na početku tog rata očekivanja glavnokomandujućih snaga NATO alijanse bile su izuzetno optimistična. Verovalo se da naša vojska nije u stanju da izdrži vazdušne napade duže od tri dana i da će vrlo brzo potpisati kapitulaciju. Pokazalo se da je računica agresora bila više nego pogrešna. Nakon pokazane izuzetne snalažljivosti, hrabrosti i izdržljivosti pripadnika Vojske Jugoslavije, komanda NATO naredila je paralelno pokretanje kopnene ofanzive na prostoru Kosova i Metohije ispod Prokletija, na Košarama. Ovom operacijom NATO je pokušao da anulira evidentne neuspehe u uništavanju naših snaga iz vazduha.

Košare su izabrane zbog konfiguracije terena, koja je išla na ruku strani koja je napadala. U tom rejonu je prosto fizički bilo nemoguće da se sa naše strane prebaci respektabilna tehnika, što nije bio slučaj sa snagama alijanse. Na severu Albanije već su odranije bile stacionirane snage NATO. Za borbu je bilo spremno 12000 vojnika, od toga 5000 američkih, sa 30 tenkova i 26 helikoptera tipa „apač“. Pored OVK, koja je za potrebe ofanzive prema granici rasporedila oko 15000 terorista, u napadima su učestvovale i regularne trupe Republike Albanije koje su brojale između 6000 i 8000 vojnika. Posebna podrška dolazila je od britanskih instruktora i pripadnika jedinica za specijalne operacije, američkih Zelenih beretki i francuske Legije stranaca. Nasuprot njima stajalo je neuporedivo manje ljudstva i tehničkih sredstava – oko 2000 pripadnika Vojske Jugoslavije i nekoliko ruskih dobrovoljaca, među kojima je jedan na Košarama i poginuo.

Napad je krenuo, ni malo slučajno, 9. aprila u tri ujutru, na hrišćanski praznik Veliki petak, artiljerijskom pripremnom vatrom iz pravca severa. U prvom ešalonu učestvovali su uglavnom pripadnici terorističke OVK, njih oko 1700, uz izdašnu artiljerijsku pomoć pripadnika francuske Legije časti. Sa druge strane, naši branioci su imali svega 200 vojnika. Cedam graničara su svojom neverovatnom hrabrošću i umećem odoleli prvim napadima agresora i praktično „kupili“ vreme za zaposedanje druge linije odbrambenih položaja. Pad napuštene karaule prikazan je u zapadnim medijima kao „neviđeno postignuće snaga alijanse“ i takozvane „Oslobodilačke vojske Kosova“. To će biti ujedno jedini i poslednji „uspeh“ koje će ove združene trupe postići.
Ovo je tekst o herojstvu srpskih vojnika.

Da se sa pravom Košare smatraju za jednu od najkrvavijih bitaka tokom NATO agresije, svedoče i reči jednog od učesnika, Ljubinka Đurkovića, potpukovnika u penziji:
Bile su to strašne slike, goreli su i nebo i zemlja. Čuli su se jauci ranjenih, od projektila su bila presečena i stara stabla prečnika i do jedan metar, ali linija fronta nije pomerena.
Osokoljen prethodnim uspehom, neprijatelj je jurišao i na drugu liniju odbrane. Pritom, 10. maja NATO baca nedozvoljene kasetne bombe na naše trupe, ubivši pri tom osam vojnika. Iako je bilo gotovo nemoguće upotrebiti teško naoružanje na tom području, dva tenka T-55 zaputila su se da pomognu našim borcima. O težini zadatka najbolje govore reči iz poruke komandirima tenkova:
Uz dobru pripremu imate 30 odsto šansi da prođete terenom, plus patriotizam, plus iskustvo – kreni!

Vrhunskim umećem, posade tenkova uspevaju da zaustave kontranapad neprijatelja i pruže podršku pešadiji na položajima. U duhu najslavnije tradicije, naši vojnici jurišali su na položaje agresora ulazeći u borbu prsa u prsa sa uzvicima „Napred“ i „Ura!“ Nakon bespoštedne borbe, vrh je konačno zauzet. Komanda NATO shvata da mora upotrebiti sve resurse i, radi podrške svojim jedinicama koje napušta borbeni moral, u sukob ubacuje svoje tenkove. No naši vojnici za kratko vreme uništavaju pet tenkova alijanse. Time je praktično sprečena dalja tenkovska ofanziva i prodor neprijatelja u dubinu Kosova i Metohije.
Svojim požrtvovanjem, disciplinom i izkazanim patriotizmom, Vojska Jugoslavije sprečila je glavni cilj stratega NATO pakta – kopnenu agresiju koja je ovim doživela svoj fijasko. Linija fronta se dalje nije pomerala sve do kraja rata,
Ipak, operacija NATO koja je ironično nazvana „Milosrdni Anđeo“ trajala je 78 dana i tada je stradalo 1002 do sada popisana pripadnika Vojske Jugoslavije i preko 2000 civila.U ratu protiv alijanse koja je okupljala 19 zemalja uništeno je ili oštećeno 1.026 civilnih objekata, preko 300 škola, bolnica i zgrada državne uprave. Porušeno je 54 objekta putne infrastrukture, od čega 45 mostova, a oštećeno 176 spomenika kulture, među kojima i 23 srednjovekovna manastira. Procene štete variraju od 30 do 100 milijardi dolara.
I, vraćajući se na početak teksta i argument o nepostojanju međunarodnog prava, do danas nijedan predstavnik NATO nije krivično odgovarao za mnogobrojna kršenja istog tokom ove agresije.
Ali… Ovo je tekst o herojstvu srpskih vojnika.

Piše: Vukašin Neimarević