Natrćili smo se

Piše: Emilo Labudović

Crna Gora je, definitivno, iskoračila iz svoje istorijske matrice, kulturološkog nasleđa i etičkog kodeksa na kojem je, koliko do danas, temeljila svoje trajanje, i korakom od sedam milja zakoračila … Bog će ga znati kuda. Nakon što je uspješno razriješila sve svoje unutrašnje raskole, ispozajmljivala dovoljno da svi budemo siti i debeli, izdemokratizovala i profesionalizovala sve svoje ustanove, dala sva prava svima, usvojila je i Zakon o istopolnim brakovima. E, pa, neka je sa srećom u oba doma!

Pod izgovorom da će to od Evropske unije biti prepoznato kao snažan demokratski napredak i odškrinuti vrata za ulazak u njen obor, vladajuća većina (liše Gencija), pomognuta dojučerašnjim saučesnicima u svim „uspjesima i marifetlucima“ na svim poljima, Rankom i družinom, stisla je ne pozadinu već „zeleno“ i – glasala „za“.

Tom odlukom odmjerili smo od šake do lakta ne samo regionalnoj „boraniji“ sa kojom se utrkujemo u trci za presijecanje vrpce briselskog maratona već i čitavoj koloni zemalja koje su već odavno „Evropa“. Da ne bude da je ovo opozicioni sarkazam, evo spiska zemalja kojima smo „umakli“ ne za korak već za – dupe (da oproste jezički čistunci): Grčka, Italija, Kipar, Malta, San Marino, Turska, Albanija, Češka, Belorusija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Latvija, Litvanija, Mađarska, Sjeverna Makedonija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Srbija, Ukrajina, Estonija, Finska, Austrija, Lihtenštajn i Monako.

Ruku na srce, mora se priznati da među ovim državama ima onih koje se stanjem ljudskih prava u njima baš i ne mogu pohvaliti, ali lako se da zapaziti da su na spisku i države koje su „starosjedioci“ EU kao i one koje su joj prišle u par poslednjih decenija. Ali, Crna Gora je za sve njih – „tigar“!

Znam da ću biti optužen za homofobičnost i netoleranciju, ali ni na kraj pameti, a ni srca, mi nije da za bilo šta osuđujem one koji su „drugačiji“. Jer, prosto rečeno, to nije njihov izbor već njihov usud. Još manje i ja i bilo ko imamo pravo da ih smatramo izopačenima i bolesnicima. Homoseksualnost nije bolest pojedinca već vrste i ta pojava je prisutna kod svih životinjskih i biljnih vrsta. Kao pojedincima, pripadaju im sva  ljudska prava jer su – ljudi. Ne smiju biti stigmatizovani, progonjeni, maltretirani… Ali, društveno prihvatanje njihove posebnosti daleko je od prava na ono što direktno udara na temelje društvene zajednice.

U državi u kojoj su sve tradicionalne vrijednosti odavno bačene pod noge, ništa više nije dovoljno sveto da ne bi bilo devastirano. Nakon što se zakonom i pendrekom jurnuli na poslednju odbranu duše – Crkvu, danas se nogom udarilo i u sami temelj i odbranu zajednice – porodicu! Ozbiljno uzdrmana ekonomskim nedaćama, socijalno rasturena, crnogorska porodica, kako god se nacionalno i politički definisala, danas je definitvno bačena na tlo.

Ali, nije to ono što je najveći apsurd ovog zakona. Njegova preuranjenost je nešto što je na nivou one narodne „vidjela žaba gdje konje kuju pa i ona digla nogu“. U situaciji kad najveći broj homoseksualaca „pravo“ na taj status nijesu izborili ni u svojim porodicama, pravo na zakonit i u svemu (osim, za sada, u usvajanju djece) izjednačen tradicionalni brak prerano je čak i za društva koja  su davno raskrstila sa svojom tradicijom. A Crna Gora je udžbenički primjer bespravlja i istinske zarobljenosti u arhaičnom i komunističkom nasleđu koje sa modernim uzusima demokratije ima veze taman koliko i gama zraci sa sablasnim nevenima.

Naivno je očekivati da će ovaj zakon i za jotu promijeniti sliku o stepenu spremnosti Crne Gore za pridruživanje Uniji. Možemo da se trćimo koliko hoćemo, u Evropi dobro znaju koje smo „mrčipuške“ i „dvocijevke“. A kad krenu svatovi pod barjakom „duginih boja“, da li će, uprkos zakonu, „pustosvatice“ biti do zuba naoružani „specijalci“? I hoće li svima njima onaj Zenka biti „stari svat“?

Kako kod, sad kad smo se natrćili, valja nam ga primiti, na zakon mislim, sa svim nepoznanicama i neizvjesnostima. A do jeseni, kad obično svadbe bivaju pa će, valjda, i ove „istopolne“, preostaje nam jedino da se nadamo da oni, da ne kažem koji…., iz Brisela neće prozreti još jedan prozirni predizborni trik DPS „evropejaca“ i da će nam udariti štrik na agendu. Mada se bojim da će nam ga prije udariti…. da, ipak, sačuvam dignitet medija i rubrike.