Ne daj Bože da se Srbi slože ili nema dogovora između srpskih stranaka u Podgorici?

Piše: Emilo Labudović 

„Nema dogovora između srpskih stranaka u Podgorici“! Nijesam uopšte siguran kakav bi interpukcijski znak trebalo da stoji iza ove rečenice/naslova kojom je definisano predizbirno stanje političkih prilika na ovom, nazovi srpskom, krilu. Da se stavi znak pitanja, ili još izraženije – znak čuđenja, bilo bi više nego pretjerano, jer rečenica ne donosi ništa novo i ništa začuđujuće. „Blago iznenađenima“, rekao bi Matija Bećković.

Jer, prije bi bilo iznenađujuće da su se Srbi, bilo gdje, a u Crnoj Gori posebno, složili oko bilo čega, tim prije što se neki dojučerašnji Srbi uopšte ne slažu ni sa svojim očevima, ni sa đedovima, ni sa kraljevima, a ni sa samima sobom, i neće da su Srbi.
Ni znak uzvika ne bi pristajao jer bi on trebalo da upućuje na neku dozu trijumfa i pobjede razuma nad srpskom pizmom. Međutim, kako „to june nema da nas mune“ nema niti je ikada bilo (ako izuzmemo litije) mjesta trijumfalizmu i pobjede nad srpskom neslogom. Sve u svemu, jedino što, u smislu pravopisa, zaslužuje ova rečenica je samo jedna obična, mala, malecka tačkica, tek koliko da neki prestrogi profesor srpskog jezika ne zamjeri. Oni koji predaju onaj drugi sigurno bi stavili sve znake radovanja.
Ali, treba biti pošten pa prije ove rečenice sa gorkim ukusom mirenja sa situacijom, postaviti krucijalno pitanje: a koje su to „srpske“ stranke čija se predizborna sloga očekivala? E, iza ove rečenice nije dovoljan samo jedan znak pitanja. Koliko ja znam, samo Srpska nova demokratija, makar u naslovu, ne krije da je srpska.  Većini ostalih u naslovima dominira Crna Gora u svim valerima, od „ujedinjene“ do „prave“, izuzev one dvije koje su naslovom narodu okrenute. Činjenica je, i to nesporna, da samo ime partije/stranke ne opredjeljuje bitno i njeno političko djelovanje, ali nekako ispada da se Srbi u Crnoj Gori, ne mogu reći plaše, već kao stide da se i u tom segmentu imenuju svojim pravim imenom i prezimenom.

Naravno, među ovim činiocima na takozvanom „srpskom ili prosrpskom“ krilu, ima onih koji svoje srpsko stanovište ne samo da nijesu prikrivali već su ga razglašavali na sva zvona, (DNP, recimo) ali, srpsko je ono što je imenovano srpskim. Makar na prvo čitanje.
Drugi zaključak koji bi se dao izvući iz pomenute rečenice, a i iz stvarne situacije, jeste da takozvano „srpsko pitanje“ u Crnoj Gori nikada do kraja nije definisano. Kapu skidam pred brojnim naporima naučnika, istoričara, sociologa, politikologa, političara da ustanove jedinstvenu platformu koja bi ukazala na dubioze, promašaje, greške, izvrtanje činjenica i istine, kako bi ona istovremeno ukazala i na moguća rešenja i izlaze. U njenom odsustvu, Srbi u Crnoj Gori se često ponašaju kao ždralovi u magli, nanoseći jedni drugima više štete nego političke i personalne sloge.
Zato rečenica/naslov koja ukazuje na stanje odnosa među nosiocima srpske misli i ideje, pa ma kako se zvali, treba da bude zamijenjena onom pomalo sarkastičnom: ne daj, Bože, da se Srbi slože. E tek tada bi iza nje mogli da stanu svi uzvici, znakovi pitanja i čuđenja koje poznaje srpska gramatika.
A nadati se, i to je ljudski, zar ne?