Ne daju im ni do Spuža

Piše: Bećir Vuković

Što se tiče maršrute ko će kuda ići, dokle smije, do kojeg kamena i bedema, do koje granice, u stvari to je samo još više, i dublje kopanje jaza između njih i, prosto rečeno – nas. S moje strane, bodrim ih da još kopaju, i još, i još, i da jaz bude što širi, i dublji.

Da imam kakvu motiku, dodao bih je, samo da kopaju. Grešan sam, ali mislim da je kopanje jaza – s njihove strane – pun pogodak. Neka kopaju, što govorio jedan – dok prokopaju zemljinu kuglu.

Na kraju, niko nikome nije prekopao put da mu se nije obrnula zla, niti iko ikome iskopao jamu da i njemu nije ostalo prostrano. Samo do jedne ure, može se nekome ‘određivati’ maršruta. Onda, put i pravac određuje neko drugi, i viši. Samo neka oni rade svoj posao. Onu glavnu maršrutu, Srbi Crne Gore podavno su odredili. Bijaše to davno – evo ravno 800 godina.

Niko normalan nije očekivao ovakav potez vlasti. Dobro, a šta se očekivalo od nekoga ko nije normalan. Opet je pala zabrana, opet su u pitanju Mandić i Knežević, što nije naročita novost. Jedna stvar, kaže Kant, uzastopce se ponavljala sedamnaest hiljada puta, i nije postala zakon. Proći će i ovo obličje.

Novo je samo da Mandić i Knežević ne smiju napustiti Podgoricu. Ne smiju ni do Virpazara. Ne mogu ni do Spuža. Mogu samo do Cijevne. Koliko dalje od Bioča, e, to ne znam.

Tako, ni Glavni odbor Nove srpske demokratije, neće moći održati sjednicu u Beogradu, i uručiti Orden Marko Daković Matiji Bećkoviću. I, ništa više. Bećkoviću je zabranjen ulazak u Crnu Goru, ali stavlja se grana na put i Marku Dakoviću ne daju da otputuje za Beograd, i zasija na grudima Bećkoviću. Ali, svejedno – zasijaće. Ima kad.

Kako je i rečeno, to je sitna osveta sitnih bića, zarad sastanka koji su Mandić i Knežević imali u Beogradu sa Imperatorom Putinom. Još im u ušima odzvanjaju Putinove riječi: Vi ste – heroji!

Međutim, ima zasijedanja i drugih glavnih odbora. Eto, preko puta Joške Broza – u dva sanduka – zasijedao je gl. odbor depeesa. Kad je Migo išao na dogovor (nije valjda na saslušanje), kod spec. državnog tužioca, ušao je – po riječima tužioca – kroz dimnjanik.

Sinoć je Migo na glavni odbor ušao na glavna vrata. Kad je u pitanju isti junak, isti režiser postupio je na različite načine. Jednom potencira, drugi put depotencira. Kao igra mačke i miša.

Da li je Migo razumio igru. Ne od lane, kroz dimnjanik ulaze lopovi, a kroz glavna vrata ulaze pošteni. Znači li to da je Migo oslobođen, ili mu je izrečena presuda samim činom ulaska kroz glavna vrata. Kako su se na sjednici gl. odbora, prema Migu ponijeli partijski drugovi.

Pa, ipak, bilo je to nekakvo saučešće, prije svega čin saučešća, kojim su – na čelu sa šefom – pokazali da je ožalošćenost manje zlo od sažaljenja. Znojav, šef je zaključio gl. odbor starom opaskom da je opet napadnuta država. Samo što je zaboravio da proces `Koverat`, imenuje drugim državnim udarom.

Blago Migu što je žrtvovan. Kakva će ga partija ožaliti, kakvi će ga druzi oplakati. Ovako bi mogla da počinje novokomponovana epska tugovanka, koja će stići do pink ekrana. Migo je žrtvovan za opštu stvar.

Nije on za neku veću stvar. Što se tiče para, Migo je sića za podkusurivanje. Svakako, nije Migo izuzetan sličaj. Na gl. odboru odreda su isti slučajevi. Samo što Migo nije Mugi, iako su grijali istu fotelju. Baš, čudno. Zaista, teško je dosegnuti dno ovoj družini.

Gornje viđenje stanja stvari, navede me da vam ispričam jednu poučnu pričicu: kad uvatiš jazavca u njivu, pričo je đed Puno, nemoj mu vaditi klas urmetina iz zuba.

Zacviljela vila sa krša Vranjine.

Šta bi mogao biti sledeći potez ove zarobljene države. Da se zabrani ulazak Patrijarhu Irineju u Crnu Goru.