Не дамо светиње – стиди се Цетиње!

Чија је данас „пријестолница“ негдашње „српско почивало“ ?

Пише: Јован Лакићевић

Кад су ме недавно, о Преображењу, пријатељи наговорили да на традиционалном скупу на Српском Тавору, на Бјеласици, у подножју прве(од 20) реплике Његошеве ловћенске капеле, кажем нешто о (не)приликама у завичајној Црној Гори, намах сам се сјетио једне необичне пароле која се могла чути претходне зиме на литијама у мом Колашину: „Не дамо светиње – стиди се Цетиње“!

Била је то јасна, за неке , можда, готово увредљива асоцијација на околност да једино на Цетињу није било библијских литија! Данас би она могла да се схвати напросто – буквално: у питању је одбрана цетињског манастира од назови комита и комитетлија,( којима сам и сам својевремено припадао)!

Када сам људе који су ме слушали о последњим збивањима на Цетињу и около њега, у једном часу упитао: „Чија је престолница Цетиње?“, одговорили су готово углас:“Наша није“!

За мене није од срамне капитулације Црне Горе у јануару 1916. године, када је нестала и Црна Гора, као држава, и њена престоница, Цетиње. Поготво не након добро плаћене , од „пријатељске“ Италије „Цетињске побуне“ почетком 1919. и бјекства „побуњеника“ у Гаету…

Можда овог текста не би ни било, да јучерашња Скупштина града Цетиња није донијела одлуку да се хиротонисање Митрополита Јоаникија обави – ван Цетиња! (Срећна је околност да се о томе пита Митрополија, а не споменута Скупштина!)

Овом одлуком, Цетиње је, дефинитивно, изгубило право да буде , и формално, и протоколарно – црногорска „пријестолница“. Оно може да буде“пријестолница“ Катунске нахије, или , почасно, неке од италијанских провинција, али не може – престолница Црне Горе! Знам да црногорска Брда и Српско приморје одавно тако мисле!

Прије годину и по дана, покушао сам на овом часном Порталу да објасним метаморфозу Цетиња од негдашњег „Српског почивала“, гдје је Његош писао „Српско огледало“ до највећег и најжешћег антисрпског легла у региону, па нема смисла да се понављам. Ријеч је о освети потомака логораша из Гаете, али и најжешој антисрпској гебелсовској пропаганди неколико партија у последњих тридесет година!

Да би се разумјело оно што се дешава на Цетињу и са Цетињем у последњих неколикко деценија, потребна је мало озбиљнија анализа. О томе, рецимо, како се 12 хиљада Цетињана 2002. изјаснило за заједничку државу са Србијом, а само четири године касније – за самосталну Црну Гору, у истом броју!

У овом чадс падају ми на памет и како је Цетиње добило назив „Град хероја“ у конкуренцији са мојим Колашином, који је у току Другог свјетског рата прелазио 24 пута „из руке у руку“ како су забиљежили хроничари. Цетиње је понијело тај назив, захваљујући прегласавању у Федерацији, јер је имало више народних хероја. Па, наравно, да је Катунска нахиј имала више народних хероја него мој скромни Колашин. Али, остало је питање о о понашњју једног и другог града у току рата.

Цетиње је у двије окупације, италијанске, а потом њемачке, живјело спокојно, за разлику од мог Колашина. И у Цетињу се родило доста дјеце, чији очеви нијесу билои Цетињани! Нећу да лицитирам, али ми неки подаци говоре да их је било знатно више него 700! То ми даје за право да кажем, да они који на сав глас вичу: „Е вива, е вива Монтенегро“ говоре то на свом матерњем језику!

Остаће ми велика загонетка, зашто је један од знаменитих Цетињана, 1945. године изговорио „Да би Цетиње требало опасати бодљикавом жицом, па запалити“! Има ли то неке везе са данашњим понашањем Цетиња? Вјероватно има.

И да кажем коначни утисак са моје Бјеласице: Цетиње, ни на који начин, више не може бити „пријестолница“ Црне Горе!

Прочитајте јОШ:

Са Цетиња Мило сикће, Црна Гора комитска биће! Или – како су се отвориле карте пред „султаном“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: