Не косите нам коприву

Пише: Милица Бакрач

Након свих избора који се одиграју овдје код нас (као какав невјероватан филм), не би ваљало рећи, након наших честих пораза (иако то порази јесу), пошто немамо услова да се осјећамо побједнички (била би дијагноза да се осјећамо тако), утјешно се вратим Радоју Домановићу и његовом „Вођи“. Након новог читања, имам „право“ да схватим и видим како није све црно. Тамо је, у „Вођи“ један гласноговорник позивао људе из свог села: „На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати?“

Умало синоћ не рекох „иронично“ исто ово мојој Марији Лалатовић, са којом одавно дијелим добро и зло, искрено и сестрински. Да лˈ о нечему о овом питању уопште треба више да разговарамо? Да ли појединци могу нешто да учине ако „маса“ бира и одлучује. Кад мало боље размислим и погледам резултате по свим градовима, изгледа да је наш народ срећан и задовољан. Јесте да је на неким биралиштима било крви, али, бирали су, отимали, гласали, одабрали. Пензионери, радници, синдикалци, мајке са троје и више дјеце, и оне са двоје, и будуће маме, студенти, сељаци, професори, интелектуалци, музичари, глумци, молери, пекари, љекари… медицинска браћа и сестре! У већини градова остварили су апсолутну већину, иако је МОНСТАТ рекао своје: 2,06 евра дневно за људску употребу. Иако цијене горива не мирују. Иако су фирме и предузећа на издисају. Иако је незапосленост у порасту. Иако нас је притисло све: порез, скупа струја, високе цијене школарина за нашу дјецу! Иако је живот постао луксуз – народ гласа и слави. Како гласа, да ли продаје своје гласове, то не желим да коментаришем.

Важно је да данас оптужбе пљуште, међусобно, строго у опозиционој струји. Траже се оставке „старих лица“. Једна страна жели протесте, она друга је, као и побједници, задовољна резултатом и протесте неће подржати. На трећој страни, тражи се кривац за „ово и за оно“. Да ли је крив онај ко је изашао да гласа или онај који је остао кући? Искрено мислим, за оптужбе је касно! Вријеме је дало и узело своје. Ми смо му помогли. Неко са мало, неко са свеколико своје снаге, воље, разума и (не)савјести. Погрешно направљени потези кад-тад дођу на наплату. Једино се плашим, да их неће платити онај ко је гријешио. Овдје једино, традиционално, народ плаћа све цехове.

И шта ће сад бити? То ме питала онако, узгред, и моја Марија. Не знам шта неће бити, али знам шта хоће. Биће доста разочарања, повлачења, несугласица, општег незадовољства. На помолу је љето. Ошамутиће нас тропске врућине. Онај ко је научио и навикао да љетује, и ове сезоне пронаћи ће свој мир на омиљеној плажи. Онај ко није, остаће на подгоричном и никшићком асфалту, пребрајајући, да ли у крајичку новчаника има оних 2,06 евра за живот. Онај ко је научио да путује, отпутоваће, без или са „адио“, свједно је.

Разочарање. Трудих се да оно не буде боја ове приче, али јесте. Данас упорно, као у „Вођи“ гласно „сви говоримо, и нико никог не слуша“. Тој се распри не назире краја. Шта да поручим мом народу, трпељивом и намученом народу, народу који волим?

Сунчани и кишни дани, у сваком смислу ријечи. Кошевина на планинама касни. Народе, има коприве. Она је надмудрила МОНСТАТ који је хтио „да нас надлукави“! Наберимо спаситељке, добра је, здрава и у великим невољама није нас издала. Уз коприву ће бити ваљда још понечег. Можда сремуша и маслачка. Има и чајева, хајдучке траве, кантариона, мајчине душице, лијека „за све бољке“, кобајаги. Било је тешких времена, можда буде и тежих. Неком је било добро, можда му буде и боље. Ко је крив? Умјесто одговора, остаје тихи апел:

Косци, не косите нам коприву! Бар смо њу заслужили.

(аутор текста је пјесник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: