Nebojša Jevrić: Umro je Dušan Mars! Shranjen o Svetom Vasiliju, na Orlovači

MINER

O minama Dušan Mars priča kao što stari pohotnici pričaju o ženama:

„Mine su pravi posao za čovjeka od mašte, od ludila! Kad minu skidaš, to je kao da ženu svlačiš. Uplašiš li se, ništa ne valja.“

Nekada je Mars vajao. Sad minska polja — niti smrtonosnog pauka postavlja i skida.

„Najbolje je minu aktivirati dinamitom i sporogorećim štapinom. Ako minu ne poznaješ, ne prilazi joj. Vidiš ovu čašu. Ja je sada držim u ruci i znam da se neće razbiti, dok je ne pustim. Tako je sa minama. Dok znaš i ako se ne bojiš, biće sve u redu.“

Mnoga je minska polja Dušan postavljao i skinuo i nikada mu ruka zadrhtala nije.

Zadrhtala mu je mnogo kasnije. U Medačkom džepu.

Svi su se povukli, a on je ostao, s pomoćnikom, da postavlja minsko polje.

Padala je kiša, noć je bila teška jesenja.

Dušan mi je kasnije pričao da nije čuo fijuk granate, da eksploziju nije čuo.

Osjetio je samo udar i potonuo u mrak.

Kada je došao sebi, pored njega je ležao pomoćnik, razbijene lobanje, rasutog mozga.

U potoku su se čuli glasovi. Toliko su im već bili blizu.

Svitalo je i lavež pasa se čuo.

Nije mogao da ostavi mozak pomiješan sa blatom da ga ližu kerovi. Nije mogao.

I dok su se glasovi i lavež približavali, pokupio je mozak u dlanove i vratio ga nazad u lobanju.

Bio je tada miran. Pokupio je sve.

Ruke je prije toga oprao rakijom. Ne zna zašto.

Pošto je mozak vratio u lobanju, glavu mu je zavio prvim zavojem. Da mozak ponovo ne ispadne. Mrtvaca je zavezao sebi na leđa.

Da bi ga lakše nosio. Da bi mogao da puzi.

To mu je spaslo život.

Metak, namijenjen njemu, pogodio je mrtvaca.

Poslije više nije mogao da ga nosi.

Presjekao je remen i mrtvaca ostavio iza kamenja. U logor je stigao krvav. Ruke, lice, oči, košulja, sve mu je bilo pokriveno krvlju mrtvog prijatelja.

Košulju danima nije prao.

Krv na njemu počela je da zaudara.

A onda ju je jedne večeri skinuo sa sebe i otišao, sam, preko Ličkog polja, košulju da sahrani.

Dugo se molio kraj male humke. Molio se pored komada svijeće koji mu je poklonio iguman manastira Krka da mu se nađe ako bude morao nekoga bez sveštenika da sahranjuje.

Da mu se u džepu nađe, ako pogine. Našli su ga izviđači iz Metka, Vuja i Pućina, na izlazu iz Divosela.

Pućina mu je zgazio svijeću i počeo da viče na njega.

„Budalo, zamalo nisam pucao na tebe u ovom mraku. Mislio sam da su ustaše. Košulju sahranjuješ! Potpuno si prolupao!

„Jesam“, rekao je, „jesam.“

„Ovo je rat a ne intelekutalna onanija vajara konceptualiste.“

„Jeste, jeste, ovo je rat!“, rekao je Dušan Mars, miner kome su se tresle ruke.

Kasnije, mnogo kasnije u Kistanju skidao je mine postavljene oko „orkana“.

A mineri jedanput griješe.

Ostao je bez obje noge, jedne ruke i oka.

Preživio je i još trideset godina slikao.