“Nedelja” na plej bek

Piše: Mišo Vujović

Sagledavajući Džejevu životnu sagu, predstavljenu u filmu “Nedelja”, stiče se utisak da su fenomen ovog čoveka brzi prsti i spretnost u valjanju šibica, a ne široka sentimentalna duša i setni baršunasto izborani vokal koji mu je obezbedio trajno mesto na stranicama muzičke umetnosti.

Burno detinjstvo, turbulentna mladost, život na margini, ulica umesto kuće, popravni dom umesto škole i škola na vrućem asfaltu, sa kog će stići do vrha i zvezdanih trenutaka slave – obeležili su relativno kratak ali sadržajan život dorćolskog Maradone, sa kime ga poredi profesor Vlada Popović.
U tom pobedničkom pohodu od margine do zvezdane bine, junak ovog filma je neštedimice trošio sebe, deleći šakom i kapom, pomažući siromašne, unesrećene, znane i neznane, što nije dovoljno naglašeno u ekranizaciji njegove biografije prepune uspona, padova, ali i neprestanog davanja i potrebe da čini dobra dela – motivisan mekim srcem da pomogne ljudima zgaženim surovišću sudbine ili rođenim u socijalnom getu bez velikih šansi da se iz njega isčupaju.
Džej je bio retka javna ličnost bez tabua, uvek spreman, da pred najširim auditorijumom govori o svojim nestašlucima,što ga je činilo još voljenijim i uvažavanijim, kako kod publike tako i među kolegama.
Tražila se karta više za ovu prvu veliku premijeru filma u MTS Dvorani. Od poznatih, prepoznah Bjelu i Mariju Šerifović, Cecu…
Fotoaparati su razblicavali nesvakidašnju tišinu pre projekcije filma o nestašnom dečaku sa beogradskog Menhetna, koji će se raspuklim ali toplim glasom vinuti u same vrhove estrade i skupo platiti cenu uspeha.
Ovaj film dočarava Dorćol osamdesetih godina prošlog veka, bacajući težište na uličnu delinkvenciju, obračune, kocku, kao i poslednje represivne trzaje narodne milicije.
“Interesantno je da su Džej i Maradona otišli iste godine u intervalu od desetetak dana”, zapaža dekan Mašinca, Vlada Popović.
Argentinski i svetski No 1, Dijego Maradona, svojim nesputanim darom sa loptom zauvek je pomerio granice fudbala, kao što je Džej pravio bravure sa mikrofonom.
Ova dva virtouza svog zanata nosila su ranjive uspomene detinjstva izubijanog nemaštinom i surovim zakonima ulice.
Geg, pokreti, grimase, gafovi, požrtvovanje, sklonost egzibicionizmu, bezrezervna spremnost da se pomaže malim ljudima sa margina života, vezivali su ove, po mnogo čemu slične majstore svog zanata. Dva velika dečaka sklona porocima i burnom životu!
Kao ni, Maradona Džej nije bio sklon disciplini, još manje učenju.
Kada su mu se razveli roditelji i njemu je laknulo, da više ne pohađa školu.
Voleo je sve i brzo bi postajo plen sopstvene radoznalosti. Ono što je u filmu izostalo jeste njegov temperament, jak emotivni naboj kao glavna karakteristika njegove ličnosti.
Obe uloge, dečaka i odraslog Džeja, nisu pokazale tu nesputanu energiju – gipkost i brzinu na sceni – optimizam, duhovitost i vedrinu.
Ovaj film po mom skromnom mišljenju, više je omaž Dorćolu i Džejevim drugovima sa margina u kom je ovaj nestašni boem samo jedan od njih – ni nalik pevačkom Maradoni sa Dorćola.