Neimar

Piše: Mišo Vujović

Otmeno i raskošno danas izgleda Isposnica Svetog Save u Kareji na Svetoj Gori Atonskoj. Oko nje zub vremena nagrizao je nekadašnje monaške kelije i skitove. Nemar i nemaština pretvorili su ih u ruševine što ruži sliku svetogorske prestonice.

Posed Isposnice počev od uređenih i betoniranih prilaza, kamenih međa, obnovljenog mostića, i samog kompleksa nedavno ukrovljenog novim kamenim pločama, živopisno živopisane unutrašnjosti po svemu odskače od ostalih građevina u okruženju. Isposnica Svetog Save u Kareji svakako je primer kako je snagom molitve jedan prosti svetogorski pustinjak, daleko od otadžbine, bez državne pomoći, uspeo da vrati stari sjaj jednoj od prvih zadužbina svetorodne loze Nemanjine.

Vinovnik preporoda i obnove ovog jedinstvenog militvenog pribežišta, je starac Nikodim, predani Hrisov vojnik i molitvenik. On svoju službu Tvorcu počinje u gluvo doba noći, za pevnicom ili na kolenima pred čudotvornom ikonom Bogomajke Mlekopitateljnice koja doji Hrista, jedinstvenom u svetu. Nju je Sveti Sava po amanetu Svetog Save Osvećenog zajedno sa Bogorodicom Trojeručicom Hilandarskom i štapom ovog svetitelja doneo iz Jerusalima. Tu prepodobni Hristov podvižnik okružen svetiteljima, anđelima, moćnom zaštitnicom ovog hrama i cele Svete Gore, sprovodi molitveni amanet Svetog Save.

Za dve decenije božje službe u Isposnici, otac Nikodim, uz jedno od najzahtevnijih molitvenih pravila, po zahtevnom Karejskom tipiku, sam uz pomoć prijatelja i molitvi Bogorodici uspeo je da obnovi skoro ceo posed ove, po mnogo čemu,jedinstvene svetinje.
Kao svih ovih godina dočekuje nas sa neskrivenom radošću. Poklanjamo se pokroviteljki ovog zdanja Bogorodici Mlekopitateljnici, poslužuje nas čajem, ratlukom, rakijom, pita poimenice za naše bližnje.
Vraćamo sa liturgije iz protatske crkve puteljkom popločanim neravnim kamenom. Na pola puta od crkve do Isposnice, na kojoj viori srpska zastava, počinje široko izbetonirana staza sa desetak stepenica na većim uzbrdicama. Prolazimo pored uređene bašte sa najsavremenijim staklenikom. Mala ekonomija osmišljena i održavana vojničkom predanošću.
“Koliko je snage u ovom čoveku”, zapaža Bogdan dok pratimo oca Nikodima bivšeg karatistu, koji gipko grabi uzbrdicom.
Njegovim duhovnim skenerima ne promiče ni najmanja senka zabrinutosti na našim licima, zna da oseti ili uoči razliku između lične ili porodične brige i poslovnog problema. Razume iskušenja savremenog života, ekonomska i politička gibanja, bez obzira što nije redovno informisan ili zatrovan aktuelnostima savremenog sveta.

Mozaik o svemu sklapa razgovorom sa ljudima čiji stavove, kao i probleme, detektuje svojim prozorljivošću iskristalisanih višedecenijskom molitvom pred čudotvornim ikonom i kandilom upaljenim rukom najsvetijeg srpskog misionara čija je duhovna zublja, svome rodu, osvetljavala putokaze spasenja i u najmračnijem periodu ropstva i beznađa.
Njegovi saveti su jasni jednostavni, životni istkani iz večno aktuelnih postulata jevanđelja. Sveto pismo i danas kao pre dva milenijuma daje odgovore na suštinske životne izazove.
Nikodim je poput svakog marljivog domaćina osavremenio Isposnicu najnovijim solarnim sistemom za proizvodnju električne i toplotne energije, postavio granitne ploče u atrijumu ispred kapele, zamenio kompletnu stolariju, sredio kosturnicu, pripremio mesto za počinak ….
“Još je ostao stari srednjevekovni konak da se obnovi. Tražio sam da iz manastira pošalju zahtev Kedaku ( grčki Zavod za zaštitu spomenika kulture) kako bi odobrili gradnju. Međutim nisam naišao na razumevanje kod igumana zbog obnove manastira koja traje već petnaest godina”, pomalo rezignirano priča otac Nikodim koji je od priloga Isposnice i sam donirao pedeset hiljada evra za obnovu Hilandara.
Moje zapažanje da će jednog dana u povesnici Isposnice Svetog Save u Kareji zlatnim slovima biti upisan period poslušanja Nikodima Graditelja, nije preterivanje i svako ko poznaje prilike na Svetoj Gori upoznat je sa molitvenom podvigom Nikodima Karejskog.
Poslednji veliki duhovnih Hilandara starac Agaton ili velikoskimnik Antonije još za vreme Nikodimovog boravka u Hilandaru osetio je njegovu molitvenu snagu:
“Od svih današnjih monaha jedino Nikodim može da se uzdigne visoko”, prorekao je starac bele kao sneg brade, krh i povijen kao tanka stabljika pod snegom, bledog svetačkog lica, plavih očiju kroz koje se ogledala smirenost okupana ljubavlju praštanja i molitvenog spokoja.

Nikodim je u Hiladnar stigao iz Liplja u Bosanskoj Krajini pre tri decenije. Priseća se svog detinjstva na selu, nemaštine, radosti gumenim opancima, očevoj borbi sa trgovcima stokom i njihovim pokušajima da cenom obezvrede težački znoj.
“Bio je to mukotrpan život. Nismo oskudevali u hrani ali se do novca teško dolazilo. Trgovci stokom koje je bilo u izobilju, sela su pulsirala životom, ucenjivali su seljake srozavajući cenu. Ostave nešto novca da bi ih kasnije otac hvatao po vašarima da izmire dugovanja”, priseća se danas Nikodim praveći paralelu između svog detinjstva na selu i današnjih elektronskih generacija fizički antrofiralih zavisnika od računara, tableta i mobilnih uređaja.
On kroz molitvu oseća iskušenja svojih prijatelja poklonika i poštovalaca Isposnice.
“Porodice nam stradaju. Nema ljubavi i poštovanja. Svako vuče na svoju stranu. Deca su otuđena od izgubljenih roditelja. Mnogo je ljudi ubila nemaština ali su i bogati nagrabusili od nezajažljivosti, pohlepe i bahatosti. Osipa se narod kao brdo na kome nema korenja na ga drži”, zabrinuto će, uvlačeći glavu u ramena.
Njegova poruka je jednostavna radimo pošteno svoj posao i ne hulimo Gospoda.
“Zemaljsko je za melena carstvo, a nebesko uvek i doveka,”, često ponavlja ovaj skromni neimar i molitvenik, odeven u pohabanu mantiju, “progledale” obuće kao pustinjak, asketa, uzdržan u hrani, piću i odmoru, predan molitvi i službi Svetom Savi i njegovom amanetu.