Некад Аустроугарска, сада НАТО: Дарданија као сулуди пројекат – „античке Албаније“

Као што су некада рачунали на подршку Аустроугарске, данас Албанци очекују подршку НАТО у свим својим историјским делузијама. Иако нема ни једног јединог историјског доказа о спони између Албанаца и Илира, они се данас сматрају њиховим потомцима. Уз то су почели да истичу заставе античке дарданске краљевине. Машта може свашта.

Уочи недавне посете генералног секретара Натоа Марка Рутеа Приштини, испред председништва привремених приштинских институција окачене су, поред такозване косовске и НАТО-а, заставе Дарданије и терористичке ОВК.

Историчар и професор на београдском универзитету Милош Ковић наглашава да су овакви великоалбански пројекти засновани на митологизираној прошлости у прошлости имали подршку западних великих сила, пре свих Аустроугарске, те да није случајно секретар НАТО дочекан са овим симболима.

Од њега се очекује иста врста подршке какву је великоалбански национализам имао у позном 19. и раном 20. веку од стране Двојне монархије, али и касније од стране фашистичке Италије и нацистичке Немачке.

„То је подршка какву им је дао НАТО недавно, у наше време и то је подршка која се очекује од садашњег НАТО-а. Албанци у нуђењу овакве врсте симбола својим новим заштитницима не виде ништа чудно“, рекао је Ковић за Спутњик.

Антички Албанци

Када је реч о Дарданији, објашњава Ковић, то је једна од илирских држава која је неко време успевала да очува своју независност и налазила се на територији данашње јужне Србије и северне Македоније. То је била илирска краљевина која се на том простору сукобљавала са Македонцима, Трачанима, Илирима и касније са Римљанима.

„Позивати се данас на дарданско порекло косовских Албанаца значи несакривати територијалне претензије на суседне државе, пре свега на територију Северне Македоније, Грчке, па и Црне Горе“, каже историчар.

Идентитеска криза

Ковић каже да у изградњи албанске нације која се одигравала углавном у 19. и 20. веку постоји изразита идентитетска конфузија. Она се може пронаћи и код осталих европских нација, али је код Албанаца врло изражена. Она произилази из чињенице да су албански идентитет и албански национални симболи, укључујући и заставе, углавном стварали странци.

„У Бечу је направљен план стварања и изградње албанске нације као средство аустроугарског продора на Балкан и спречавања Срба да изађу на Јадранско море са територије данашњег севера Албаније, као и спречавање Италије да оствари свој утицај на Албанце.“

Аустроугарска наука, пре свих Лајош Талоци, али и Константин Јиречек и Милан Шуфлај, створили су национални мит Албанаца по коме су они Илири. У склопу те приче је и Скендербег претворен у албанског националног хероја, иако је до тада припадао балканском наслеђу, будући да је имао веома изразите српске корене по мајци, али по ономе шта се зна и по оцу.

Аутори албанске историје

Албанске симболе па и албанску историју писали су странци који су албански национални покрет видели као оружје које треба искористити у борби против Срба, Италијана и Грка, каже наш саговорник. То не значи да и пре хабсбуршких историчара није постојао албански идентитет и то не значи да је албанска историја измишљена, али је, додаје он, конфузија коју данас видимо у Приштини последица управо тога.

„ Стварањем албанске државе, поготово у комунистичком времену, ова врста митологије коју је створила аустроугарска наука је само учвршћена и кристализована. Данашњи Албанци наследили су тај мит о свом илирском пореклу. Илири су народ којем се губи траг у позној антици и раном средњем веку, а Албанци се као Арванити први пут помињу у једанаестом веку и ту практично има десет векова празног простора у којем немамо никакву доказану везу Албанаца са Илирима“, каже он.

Могло би се рећи да су Албанци потомци Илира исто колико су и Срби, каже Ковић. Када се гледају мапе где су уцртане земље на којима су живели Илири, то су пре свега мапе у којима ће касније живети и Срби.

На историчарима је да проучавају и пишу историју онако како се она заиста и догађала, на основу историјских извора и лишену митологије, јер ти митови не угрожавају само суседне народе, већ и сам народ који почиње да верује и у чијој свести се учвршћују овакве квазиисторијске представе, закључује Ковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: