Neke ptice nikad ne polete

Piše: Emilo Labudović

Da se razumijemo, ne preferiram nešto ove „demokrate“, neke njihove čelnike pogotovo, tako da ovi redovi nijesu neki prilog njihovoj odbrani, ali normalan, i podvlačim: normalan, čovjek ne može da ostane ravnodušan pred sve jačom bujicom ludila, laži, mržnje i srbofobije koja se valja Crnom Gorom i trenutno se adresiraju njihovom političkom vrhu. Jer, najnoviji povod, zločin na Cetinju, samo je još jedan u nizu momenata koji se koristi da iznova proključa kloaka u kojoj smo već skoro do grla i počne svojim smrdljivim vodoskocima da zasipa i ruži svakodnevicu.
Rekoh, ne branim nikoga, ali ne zaboravljam činjenicu da se ubijalo i da su bas ubijali i prije „demokrata“. Ne znam koliko bi to policajaca one noći bilo dovoljno da zaustavi krvavi pir suludog ubice (jedan moj stari i davno upokojeni komšija svojevremeno je za svaku nemogućnost da se nešto izvrši govirio da „to ne bi mogla ni sva UDBA na čelu sa Rankovićem“), ali teško da bi bilo išta drugačije ni da je čitav SAJ tada stolovao na Cetinju. Uostalom, Amerika ima najmoderniju i najopremljeniju policiju na svijetu pa joj se slični zločini dešavaju svakodnevno. I, gle čuda, niko ne traži ni ostavku mjesnog šerifa, a kamoli Bajdena i njegovog establišmenta.
Ali, i slijepac vidi istu matricu po kojoj se organizuje i kanališe manje ili više opravdano nezadovoljstvo građana u Srbiji i Crnoj Gori. Navodno neformalne i samoorganizovane grupe studenata, isturene da kolo vode, još uvijek koriste blagonaklonost koju još od ’68. godine studeti i njihova buntovnička mladost imaju u narodu, ali njihova uloga brzo se „čita“. Važne su riječi podrške i blagoslova, taman koliko i riječi osude, ali mnogo su važnije adrese sa kojih stižu. Dovoljno je samo baciti pogled na već odavno otrcani spisak „podržavalaca“ sa UDG i Čirgićevog fakulteta pa da i najneupućenijima bude jasno u kom grmu leži zec. Ili da, ukoliko imaju jak želudac, poslušaju (obavezno) prve minute na „Vijestima“ pa da zaključe koliko se Druga familija upinje da prihvati „štafetu“ od Prve i preuzme kormilo broda koji, ako se budu pitali Hrvati, ni mrdnut neće sa ovih obala. A narod je davno rekao da ponekad i nije do riječi koliko je do ušiju.
Izvjesne „prosvjednike“, sklepetane pod pomozibože imenom „Kamo s’utra“, odavno legitimisane antisrpskim stavom i stavom protiv SPC, krimi struktura sa DPS maskama, gurnule su da izigravaju organizatore, čitaju saopštenja i ispostavljaju zahtjeve koje im, u dubokoj pozadini, sastavljaju i diktiraju iste one strane i domaće kuhinje koje se igraju šaptača na pozorišnom vodvilju koji se odvija na scenama širom Srbije. I sve liči na mentalnu bolest piromana koji prvo potpale vatru a onda uživaju u njenom gašenju. A kad se saslušaju „Kamo s’utra“ i ostali, nije dalek zaključak: kami nama s njima! Može li se, ali pošteno rečeno, zamisliti budućnost Crne Gore u njihovim rukama? Taman posla, oni su samo ona sprava koju su u srednjem vijeku nazivali „ovnovima“ i koristili ih za razbijanje kapija na zamkovima.
Ali, ono što je istina nad istinama, izvor i uzrok svih naših posrtanja, naše beskrajne i stabilne nestabilnosti, biranja bez izbora, prebjegličkih letova iznad kukavičjeg gnijezda, jeste podanički status na koji smo, pod samoobmanom slobode i nezavisnosti, dobrovoljno pristali. Svi naši pokušaji uzleta i osvajanja slobode i svjetlijih horizonata završavaju brdonožice u blatu. Jer, neke ptice, naročito kokoši, nikad ne polete, kao što je i za ptice koje odrastaju u kavezu letenje – bolest.