Неколико поетских свједочења о комунистичком и савременом терору над Србима у Црној Гори

Пише: Раде Р. Лаловић

(Рад је настао и први пут објављен 2019. године. Касније су настали есеји о поетским свједочењима о страдању Срба у Пивским долима, о страдању у Велици и о страдању српских владика /есеј Кад Јоаникије раздани апсану/ у вријеме и након литија.)

Ово је кратко подсјећање на поетско свједочење о комунистичком терору над Србима у Црној Гори. Опис тог терора за нијансу модификованог и заснованог на истој антисрпској матрици, а који који траје и данас, започињемо Аристотеловим ријечима да је: „Пјесништво више философска и озбиљнија ствар него историграфија, јер пјесништво приказује више оно опште, а историграфија појединачно“. И баш тако. То страдање Срба у Другом свјетском рату на подручју Црне Горе и у граничној зони Херцеговине није било условљено само националним анимозитетом усташке власти, нити само циљаним операцијама њемачке окупационе силе. Један од битних узрока српског страдања, нарочито у Црној Гори и с њом у граничним дијеловима Херцеговине је био идеолошке природе, јер Срби нису лако прихватали комунистичке празне приче, нити су се лако одлучивали за братоубилачке активности и одрицање од православља, што комунистима никако није ишло у прилог. То је потпуно јасно и лако доказива теза која главно упориште има у комунистичким директивама и наредбама партизанским јединицама које су дјеловале на подручју Црне Горе и с њом у граничним дијеловима Херцеговине.
За илустрацију ове тврдње наводимо само једну од многих комунистичких наредби.

„Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов.

НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстроже казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници.
Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. Владо Мартиновић – Бајица; Милован Ђилас“ (https://www.herceg.tv/feljton/4740/s-druge-strane-istorije-prijeki-sudovi-save-kovacevica-vi-dio; очитано, 4. фебруара 2019).
Велики комунистички погроми недужног српског становништва су касније окарактерисани као тзв. лијева скретања, што је само била формална, али никада и суштинска ограда од ових и сличних злочина.
Наравно, о комунистичким злочинима се није смјело говорити седам деценија, с циљем да све покрије заборав, а случајни преживјели свједоци да поумиру.
Но није било тако. Истина се није могла сакрити, а прва и најдиректнија свједочења о српском страдању пред комунистичким терором запамћена су и у народној, и касније у умјетничкој поезији. Комунистички антисрпски набој су прво објелоданили они, комунисти, у својим пјесмама и корачницама испјеваним, углавном на народну мелодију, како би се масовно могле пјевати на народним саборима.
Ево неколико таквих партизанских пјесама сачуваних у народном памћењу и забиљежених у низ меморијалних текстова који су данас доступни на друштвеним мрежама.

Доле црква и олтари / и попови и жандари.
Носим капу са три рога / и борим се против Бога.
Побићемо мантијаше / иако су крви наше.
Хеј, Васово српско племе, / комунизма стиже вријеме.
Црвени се барјак вије / нестат мора Србадије.
Хвала Титу, хвала Блажу / што нацију створи нашу,
Историја сад се пише / да нијесмо Срби више.

Из садржаја и мржњом натопљеног емоционалног набоја у овој крволочној комунистичкој пјеванији се јасно види да оне нису настале спонтано у народу, него да имају директну везу с напријед наведеном и њој сличним наредбама.
Недуго након таквих скандалозних потеза црногорске власти стеге полако попуштају и почињу се оглашавати најслободинији, а то су пјесници који поетски јавно свједоче о оном што се у народу шапатом збори.
Прво поетско свједочење о једном од најмонструознијих злочина над Србима у Црној Гори оставио је савремени српски пјесник из Црне Горе Момир Војводић у пјесми Пасје гробље која болно свједочи о страдању преко 250 српских домаћина у Колашинском лугу, на Бадњи дан, 6. јануара 1942. Године, само због тога што нису јавно подржали комунистичку пропаганду у колашинском крају. И сви су убијени тупим предметима без испаљеног метка.
Ево те Војводићеве пјесме.

ПАСЈЕ ГРОБЉЕ

Хиљаду деветсто четердесет прве,
када бездушника обезличи губа,
браћа по матери крвавијех зуба
започеше да се прогоне и крве;
тада моје племе уђе у ноћ дугу:
крвци крстоломци бануше из таме
и почеше народ да глобе и јаме,
а у Колашину, крај Таре у Лугу
кинуше у цичи ноћима да путе
по црном списку изабране људе
и да их без суда осуђене суде
за примјер слободним устима да ћуте;
да им руке, ноге и главе стуцају,
ваде златне зубе и прсте кидају
с прстењем, и чапре живима скидају,
туку маљевима, кољу и буцају;
трапе полуживе у плитке гробове,
да их раскубају лисице и вуци,
једу пси скитачи и луде у муци
од инсанске крви док људске дробове
вуку у ноћима по страшноме Лугу,
на коме се људско Пасје гробље зове –
несраслица рана историје нове –
што га туцибраћа извргоше руглу
у злодобу од кога разум тресе гроза,
у ком качкеташи Коминтерне кивни
јаме с пасјим гробљем узеше за дивни
темељ комунизму по мјери Ј. Броза.

Колашин, 1971.

Средином друге половине двадесетог вијека у Црној Гори се затиру и споменици српске националне културе па тако и Његошева капела са Ловћена бива сурово скинута, а на Ловћен вргнуо фараонско здање које никакве везе нема ни с Црном Гором, нити са ширим словенским, а онда ни са српским културним насљеђем. А с Његошом поготово. Поетски отпор том сулудом чину скидања надгробне цркве са Његошевог гроба, као да се некакав, назови маузолеј није имао гдје друго градити, поново пружа рођени бунтовник и правдољубац Момир Војводић у пјесми И Ловћену посјекли су главу.

И Ловћену посјекли су главу
И његову камилавку плаву
Његошеву цркву зиданицу
Близу неба гроб и риданицу
Од које је остала још слика
Испоод зрака и орловог клика
Данас нема на Ловћену крста
Нити држи небо на три прста
А одавно Ловћен не отвара
Небу двери светога олтара
Мјесто цркве чудо од гранита
Подигла је дружина манита
Ловћен више на себе не личи
Сад се њиме само папа дичи

Овим стиховима, а и јавним наступима, Војводић утире пут и другим слободољубивим српским пјесницима из Црне Горе да слободно пјевају о страданију свога народа, јер се, како то Божо Тепавчевић у есеју о поезији посвећеној страдању у Јадовну рече, из овог лудила може једино естетским путем изаћи. Али и то је веома тешко, јер су злочини и гнусни и крвави, и ево од оног до данашњег доба не престају.
Осим директне ратне и посљератне одговорности за тешку судбину и физичко, а онда и културно страдање српског народа у Црној Гори комунисти су одговорни или најмање речено суодговорни и за злочине СС дивизије „Принц Еуген“ у Црној Гори. Из напријед наведене наредбе КПЈ се види да се партизани пажљиво односе спрам „окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. Године“. Али то се односи само када су директни сукоби у питању. Али када је требало штитити српску нејач, старце и дјецу, онда су се партизани повлачили након јасних провокација њемачких снага, поготову злогласне СС дивизије „Принц Еуген“.
У српској поезији страдања и патње остала су два велика поетска свједочења о страдању српске нејачи остављене пред најездом од комуниста испровоциране поменуте СС дивизије. Први случај је злочин у Пиви у мјесту Дола који је поетски овјековјечио Благоје Баковић, уздижући не само поетски помен недужним жртвама које су комунисти оставили незаштићене, него и поетски и стварно и симболички васкрсавајући спомен-цркву, реплику оне ловћенске капеле која је васкрсла у Долама у Пиви да би у њој била уписана имена страдалих српских новомученика.

У три долине ко у три длана
Свакога трена и сваког дана

Где у висине земно стреми
Нему молитву уснама немим

Пре него тишина у реч оде
Знам да је чујеш о Господе

И да си душе мученика
Христових и Твојих ученика

Примио пре него земља тела
И вазнео их у јутра бела

Горе изнад Кумове сламе
Са крвниковог коца и каме

Где је земља кроз земне муке
У небеса пружила руке

Где врисак очева мајки и деце
Од смртника направи свеце

И ваздиже их у ону врсту
Невино страдалих на Твом крсту

А показа крвнику да слаб је
Кад се докопа стреле и сабље

И ваздух над вама мора да боли
Над свим Пивама страшни Доли

Где небесници испод стена
Оно камење са Ловћена

Враћају тамо где смо сви пали
Које бејасмо поскитали

Враћају наду нашу запелу
У ону са Ловћена малу капелу

Која је већа него сви ми
Нека и ову молитву прими

(Б. Баковић, Молитва за жртве у Долима )

Још један велики злочин над Србима из Црне Горе десио се у љето 1944. године пред велику партизанску офанзиву на јединице ЈВУО на Јеловој Гори у Србији, када су све партизанске јединице и из БиХ и из Црне Горе повучене у Србију не водећи никаквог рачуна о локалном становништву које је овај пут на локалитету Чакора у селу Велика остављено пред налетом СС дивизије „Принц Еуген“ и албанских балиста из формације „Скендербег“ са којима су партизани све до повлачења били у борбеним дејствима.
Страдање у Великој, или како то локално становништво говори у Велици, је у својој великој поеми опјевао Тодор Живаљевић Велички. Из те потресне и емотивне поеме као илустрацију поетског свједочења о том злочину овдје наводимо само два одломка у којима се на узвишен поетски начин исказује симболичка заупокојена поетска молитва за своје страдале сународнике.

Милости Боже дај
за род мој
велички
головрати
у невремену пометени
ножем сусједовим
на Светог Кириака и Јулиту
поклани
на граничара сој
дурешни
малени
на род ноћобдија
непокорни
занесени
по коме и ја добих друго име своје
(…)

Појем молебан Теби
Божанствени
за род мој
велички
од животне студи
пометени
у лицу спечени
и избраздани
до земље савијени
прије уре задње
да принесеш му пехар
жизни прелесне
што заобиђе га
на софри Твојој
и Твојему пладњу
(…)
(Т. Живаљевић Велички, Молитва за род мој велички )

Савремене слике српског страданија нарочито су снажне у поетским свједочењима Благоја Баковића и Луке Цицмила који су у неизмјерно снажном болном грчу поетски свједочили о разарању српског идентитета данас у Црној Гори не само уз државни благослов, негу и по државном пројекту.
Благоја Баковића нарочито мучи полтронски однос према хрватским и албанским савременим антисрпским пројектима и црногорско прихватање крвожедне антисрпске политике. То поетско свједочење је нарочито снажно у пјесмама Пољубац и Олуја од Црне Горе гдје се пјесник згража над црногорским признањем сецесије Косова и благонаклоном односу према хрватској „редарственој акцији Олуја“.

(…)
Црна Горо од када си гора
Ниси уру дочекала слабљу
Него што си крвника од скора
Пољубила у крваву сабљу

Која плива, горо моја проста
Крвљу, док је брату драла кожу
Ал је теже од тога што оста
Твој пољубац на крвавом ножу

И несрећо откад мала поста
Мања него зрно просово
Тим пољубцем крвавог госта
Среташ да му честиташ Косово
(…)

Црна Горо пред свијем горама
Не питам те кроз валове срама
Има ли те више, видиш ли се
Но те просто питам – стидиш ли се

(Б. Баковић, Пољубац)

Док нечастивог ветрови хује
И носе ужасног семена зрна
Двадесет година након „Олује“
Придружи јој се и Гора Црна
(…)

Кад Страшног Суда крене жњетва
Кад семе које сејасте роди
Оствариће се с Ловћена клетва –
„Бог вас клео погани изроди!“

(Б. Баковић, Олуја од Црне Горе)

Луку Цицмила, планинопивског заљубљеника, нарочито мучи расколнички квазицрквени покрет и разарање језика српског у Црној Гори, те због тога у пјесми Ок мене поетски жалобно јауче и именује главне виновнике те сулуде политике.

(…)

Деденико бацака се језику да разбурази глас
Урла виче одлијеже Осртогорски тврди крас
Лаје биж’о на небеса и Ристово свето роштво
Један кож’ји папак стасо да растави Свето тројство

Ђед с’екиру заметнуће да прађеду скрши ребра
На ћепалу цијепаће братску главу ако треба

Опет силан Смаил-ага у Дробњаке освану
А Вук мртав из Петнице у гробу се прврнуо
(…)
(Л. Цицмил, Ок мене)

Осим Деденикâ ту су и њихови политички покровитељи из Цицмилове збирке поезије Горомраке, Миливук и Килибрца, а онда у истој књизи и симболични ликови Стари балегар, Балегар поново, Смрдљиви Мартин…, које је, бар данас лако препознати јер

Ви сте се одрекли – Благоја
Тривка Рада Лазара
Да би постали пришипетље
Дедејића и Дукљана

Ви сте и јесте
Због КилиБрца и МилиВука
—————-
Скресали „гусле јаворове“
Па их „копањом“ зовете

(Л. Цицмил, Дајем вам од шаке до лакта)

И не само да Цицмил болно зајауче, него се у једном тренутку снажно попријечи пружајући изузетно снажан отпор рушитељима старе српске традиције у Црној Гори.

Е нећете кад вам кажем
Нећете тако ми Шула и ђеда Луке
Нећете тако ми Крста и Душана
—————-
Тако ми свих предака
Њихових гробова и рака

(Дајем вам од шаке до лакта)

Али, изгледа да су поетска упозорења и свједочења о људским жртвама и о страдању материјалне српске културне баштине узалуд баш као и јасан суд Матије Бећковића да је тзв. црногорски језик једини страни језик који се и пише и учи на српском језику па се ево данас забрањује и српским интелектуалцима да посјете завичај и гробља својих предака, не само у породичним гробљима, него и на поменутим масовним стратиштима, јер би, забога, могли унијети пометњу у све оно антисрпско дјеловање започето с комунистима, а настављено са монтенегринима.
Но како ниједно зло није довијека, наше је да поетски свједочимо и памтимо и жртве и терор, не ни због терора, нити његових протагониста, него због жртава и нас самих. Јер, тортура и насиље буду и кад-тад прођу, а поетско свједочење остаје као траг људског отпора во вијек и вјеки.

Слава теби, Господе, и вјечнаја памјат душама пострадалим.

ИЗВОРИ

1. Пред сјенима српских мученика, поетска руковет, Фоча, 2017.
2. Српска поезија страдања и патње, Зборник радова, Фоча, 2018.
3. http://www.zlocininadsrbima.com
4. .https://www.herceg.tv/feljton/4740/s-druge-strane-istorije-prijeki-sudovi-save-kovacevica-vi-dio

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: