Нела Влашић: Друмови ће пожелети Срба, али Срба нигде бити неће

Од деведесетих се шовинизам и жестоки, за друге и другачије искључујући национализам покушава у нас приказивати као стварно домољубље, једини могући патриотизам!

И док је мислећем и добронамјерном дијелу грађана до неиздржљивости гадљива та врста искључивости, то вјечно тражење и проналажење “странаца”, “уљеза”, “издајица” толико различитих од у свему супериорних “домаћих”, туђинаца који нагрђују лице Лијепе наше, други су од тога сачинили каријеру, не само политичку.

Схвативши колико профитабилан груби шовинизам може бити, упорно, увијек изнова играју на карту која им је донијела станове на престижним локацијама, чланства по надзорним одборима, челне позиције у јавним установама, привилегиране кредите и наравно имунитете, застаре и комично ниске или чак ослобађајуће пресуде за озбиљна кривична дела.

Улагање у сопствено (опа, омакло ми се, опростите, у властито) шовинистичко биће најпрофитабилнији је бизнис у Хрватској, регистриран и легализиран раних деведесетих. Тада је, изгледа, у номенклатуру занимања унесено и ово данас попут амброзије проширено – професионалног домољуба.

Наравно, да бисте од домољубља као професије имали неку од наведених користи, требало је неко вријеме, најбоље оно ратно, провести као члан странке која се неаргументирано воли позиционирати у десном центру и називати пучком.

Чланством сте аутоматски брисали неславну прошлост. Свједочили смо бројним људима који су десетљећа провели на истакнутим позицијама у Комунистичкој партији, Титовим официрима, па чак и истакнутим удбашима и ибеовцима којима су се ’91 звијезде тако посложиле да с ревера поскидају петокраке и значке с ћириличним Титовим потписом и окаче плетере и шаховнице.

Такви су о НДХ зборили к’о о вјековној тежњи (од стољећа седмог) хрватскога народа и паралелно тражили, указивали и проказивали сумњивце – “странце, уљезе, туђинце” неадекватних свјетоназора, мужева, родитеља, политичких и вјерских опређељења. Послу су приањали здушно!

Друге се тјерало с посла, из земље, станова. Денунцирало, слушало и прислушкивало, па потом слободно интерпретирало изречено. Домољубље је било ново, а методе старе – опробане.

Таквим истакнутим члановима и симпатизерима допуштало се јучер и данас да реинтерпретирају новију повијест 20. стољећа, да притом отворено кокетирају с усташтвом и инсигнијама злочиначке НДХ и да без обзира на властите животописе и биографије својих родитеља, привилегираних и тад и сад, друге прозивају за тоталитаризам, бољшевизам, затварање архива из раздобља социјализма.

Док се државни врх чува од доказа о радикализму (што не значи да му није итекако склон), професионални патриоти за њим без икаква устезања посежу чим “странци, уљези и издајице” у најширем смислу мало придигну главу. Чим “туђинци” и на трен помисле како је можда дошло вријеме да и они буду равноправни грађани Хрватске, профићи уз подршку добро прочишћене машинерија јавне нам телевизије ступају на сцену. Са сва четири програма упру се вратити нас у раздобље прије двадесет и пет година.

Пуца се из свих оружја (не само зоља). Из ТВ календара, са дневника, гађа се иза завјесе, петком, недељом, с миса и из полусатних емисија посвећених култури… Циљају тешком артиљеријом равно у мозак!

Циљ баражне ватре непрофесионалних новинара, али зато итекако профи домољуба је непрестано, увијек изнова креирати атмосферу страха и несигурности, оне сталне, вребајуће опасности што по њима пријети од другачијих. Једном су то они другачије националности, други пута другачијих вриједности, рода, сексуалне оријентације…

Једна мањина посебно је “драга” професионалним домољубима замаскиранима у новинаре. Она српска! Упорношћу трагача за тартуфима свакога тједна проналазе нову жртву коју ваља дезавуирати. Уништити.

Једном је то Милорад Пуповац и његове Новости које се упорно одбијају бавити фолклором и народним ношњама Лике и Кордуна. Други пута је то Жељко Јовановић и његов некадашњи замјеник у Министарству знаности и образовања Саша Зеленика или Пуповчев син Озрен који, замислите чуда, жели радити у струци, на културологији непријатељскога Ријечког свеучилишта.

Чини се да је у 2017. норма за денунцирање и дискредитирање другачијих гадна, а времена (Амнести већ куца на врата) и Срба све мање. Знате ону: “Друмови ће пожељети Турака, ал’ Турака нигде бити неће”…

Домољубним џелатима очито понестаје жртава, па су их започели тражити и у срединама које су још пуштали по страни. Траже их и лове по свеучилиштима и градовима годинама имуним на њихову националистичку пропаганду,

Без рата и стварних непријатеља пропаганда им је све ступиднија и неувјерљивија. Свјеж примјер глупости је дискредитирање проф. др. Сњежане Пријић Самарџија које потписују анонимни хероји. Шовинистички памфлет великих Хрвата, скривен под егидом “Спасимо Ријеку”и објављен на порталима које редовно читају само Маркић, Илчић и Дујмовић изазвао је потпуно супротан ефект. Вал подршке прозванима! Ријека неће спас! Некако јој је комотно дијелити свеучилиште са “туђинцима”, “странцима” – са другачијима.

А што се тиче портала ексклузивно намијењених тројцу Маркић, Илчић, Дујмовић, ваља им поручити што друго до: Друмови ће пожељети Срба, али Срба нигђе бити неће… Дакле, другови професионални домољуби, под хитно на преквалификацију!

(Аутограф, Видовдан)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: