Nema raja do Šangaja

Piše: Saša Dr. Đurović

Baš tog dana kad je drugarica „Šešir moj“ izrekla glupost, pa, ajmo reć, decenije, o drzavi Šangaj i njenom prosvetnom ustrojstvu, moj ultraobrazovani kum Peđa, lekar (mada on komotno može predavat književnost na bilo kom univerzitetu, garantujem brkom!), jedan erudita, mi je poslao traktat veeeeeeeelikog Slobodana Jovanovića o poluintelektualcu, kom drugarica Crvena nedvojbeno pripada. Djela govore, da se ona ne zamara. Veliki Slobodan Jovanović ustvari govori o onim svršenim fakultetlijama koji ne znaju ama baš ništa osim da bleje o tom kako su intelektualci hvaleći se efemernim faktom da su završili fakultet, pa gledaju negdje da uštinu i koji evro i to je to.

A „go“ fakultet bez intelektualnog angažmana ne znači apsolutno ništa. Što govoraše baba, „fakultet završava *uzica a ne glava“. Fakat! A onda, i praksa i ozbiljna nauka, i istinski intelektualci, intelektualcima smatraju SAMO ljude koji se ostvaruju, dokazuju, realizuju, inoviraju, utiču, PAMEĆU I ZNANJEM (nikako partijskom pripadnošću) na društvena zbivanja, i bivaju lideri u procesima istim. Koji vlastitim intelektualnim angažmanom doprinose boljitku društva, u najkraćem.

No, drugarica Crvena i još takvih kakvih je Crna Gora prepuna misle drugačije. Problem je što uopšte misle, ako je preduslov da bi se mislilo imanje mozga. A da bi se valjano mislilo potrebno je imanje pameti, obrazovanja, dobre percepcije i još nekih okolnosti.

Uglavnom, napadah ja onu „prosvetarsku“ ološ koja je pokrala školski program od „šahovničara“ kako bi to lijepo rekao onaj Grgur iz Plužina, sportski komentator, gospodar prstenova (na svakom po jedna džondžulica, DPS „moda“) te nosilac tanušnog brka. Nego, sad sam u dilemi, da li su ovi lupeži što su ukrali školski program od Hrvata pogriješili baš mnogo? Zato što bi u protivnom, da nijesu ukrali, školski program pravili takvi poput drugarice Crvene koja je, je li, još u „đetinjstvu“ čula za državu Šangaj pa se „Š njom“ bavila. Državom tom, je li, Šangaj. Moguće da se nagledala patika šangajki popularnih, igrala se lopta u njih, po proplancima periferije, pa možda je i ona lastiš „ema-esesa“…

Eh… šangajke, same golove davahu, te patike šangajke, bijele sa zelenom ćizom Ali… nema države Šangaj, ebi ga. Okreni globus, obrni, zabodi prstom, nema. Pomislih – možda je drugarica Crvena zabola u kavu, želju, pa joj se javila država Šangaj… A ko će ga znat… DPS-mozak je to, pa još podmladak lepteebo!!! Neokresani podmladak!

„Šešir moj, na koso, nosio bih, al mi ne da moj pos’o“ pjevale su one lale starogradske. Mislio sam da drugarici Crvenoj „pamet“ podnosi šešir, pa sam je nedje i abolirao. Ajde, de, ‘oće da bude drugačija pa i sa šeširom, ma neka je, al’ šešir obavezuje. Sjetimo se samo Koste Vujića…pa onda, bijaše u nikšićku pjacu neki Taso, gospodin, predstavljaše se za ministra, pa mu se djeca jave a on zastane, skine šešir i kaže: „Dobar dan, dječice.“ Taso je bio gospodin, bilo ga lijepo vidjet, zanimljiv, za razliku od drugarice Crvene..

Država Šangaj, lepte*ebo! Šta će reći Kina?!

Pa ona, mladu i zelenu Crnu Goru, državu u demokratskom povoju, gura u konflikt direktno! Sa jednom velesilom kakva je Kina. A opet, možda je obilazila radove na tom putu Bar-Boljare. Bez petlje… pa je neko slagao?! Možda je prevario kakav Kinez dok je jeo rižu. Sa jednim štapićem jer drži dijetu. A opet, možda drugarica Crvena prati fudbal u pauzi između dva partijska sastanka pa navija za onaj „Shangai Shenhua“, ko će ga znat?! Ćiro! Ćiro Blažević će znat! Ćiro je tamo bio trener, ako ko zna, zna Ćiro! Eto, nek mi se drugarica Crvena javi, ne znam Ćira, al’ Mamića poznam. Ćiro da Mamiću, Mamić meni a ja drugarici Crvenoj. Broj telefona. Pa nek ga pita o državi Šangaj, da sazna nešto više ipak… Zna i Drogba, tamo je igrao, i moguće da bi drugarica Crvena radije „š njim“ komunicirala ali, njega znam samo s televizije…

A djelovala je tako osvježavajuće u skupštinskom domu, sa šeširom… No, ona instalira državu Šangaj posred parlamenta! Tja…duboka je voda ljudski um, mada je Crvenoj dobro pokriven, šeširom, tim prije, ajd’ ga trevi!? E sad, ako se neko pita kako će posle takve gluposti izrečene, drugarica Crvena nastavit s mudrovanjem i prosipanjem pameti, evo odgovora. Nikad lakše! Ne znaju oni u partiji za stid, neobrazovanje je tamo konstanta baš kao i odsustvo stida a krade se tamo od igle do lokomotive, DPS doktorata. Na svim nivoima. Sve pokrili, onako krovno. Zaboravilo se, al’ovakve gluposti je teško zaboravit. Kad god vidjeh drugaricu Crvenu, ja se sjetih njezinoga antologijskog već „đetinjstva“, a sad mi zadade pos’o. Sad kad je vidim nužno je sjetit se i države Šangaj! Neke ljude pamtite po asocijacijama. Od „đetinjstva“ je tako još, evo, nek vam „reku“ psihijatri, psiholozi, sociolozi.. Svi nek vam „reku“ na novom jeziku drugarice Crvene, kojim oni ČAK ni ne „reču“ nego baš „reku“! Lepte*ebo, da te *ebo! Posred države Šangaj. A možda u državi Šangaj baš „reku“. Pa kad „reku“ onda ga „reku“! Ispeku pa reku! Mudro kao drugarica Crvena.

Ja bih drugaricu Crvenu,tako prepametnu, finu odivu i sjajan kadar „udario“ za ministra kulture! Pogotovo sad kad se Janko Radmilin uklonio, neka je drugarica Crvena, nek oproba… Crna Gora ionako služi kao poligon za analfabete, za poluidiote. Samo pogledajte te kadrove tipa Šangaj. To su lideri, lepte*ebo, nosioci boljitka! Lijepo baba govoraše: „Ortačka kobila zaglavi u blatu.“ Ova kobila, kako oni tretiraju državu, je zaglavjena u blatu jer su joj oni ortaci! Nek se uče, nek jašu državu, kobilu. Nek se rvu, neznaveni egzibicionisti, „š njom“ u blatu neznanja… Ministartsvo bez portfelja je malo drugarici Crvenoj, a ministarstvo bez šešira ne postoji. Osim u državi Šangaj. Postoji mnogo ministar(a)stava bez mozga. Ili bez veze s mozgom. Da ih ne nabrajam sad ponaosob. Znam da je oportuno branit premijera, pa to zna i drugarica Crvena, lakše se dođe do stana, do para, do namještenja ali ipak…

Imaju Rusi jednu sjajnu poslovicu koja kaže ovako „lučšeje malćat jeslji nićevo skazat“ . E tu poslovicu treba takvima zalijepit na čelo, k’o Šabanu 500 evra na romskoj svadbi ispod šatre! Da vide drugi a njima na dlan da vide sami. Ne znam da li tako predviđa i školski program države Šangaj ali, đe ničeg nema sve je moguće, pa i to. „Šešir moj, šešir moj, na koooooso, nosio bih al’ mi ne damoj pos’o…“ lijepo pjevaju one lale, starogradske… ali u Crnoj Gori ni šešir ne obavezuje. Osim toga, šešir ne nadomješćuje sivu masu. Da je tako bar pa da ga svi nose, svi ti iz država tipa Šangaj. Šangaj… za šešir, šangajke, šišarke, šamšule, šušumige, šunjare, šunjevare, šupljoglave. Za šupljoglave raj!

Nema raja do Šangaja!

Od A do Š. A kultni film Živka Nikolića se bavio Kinšasom, dakle na K… Pa ajde sad „bidni“ pametan… „Oklen – iz *uzice!“ Uglavnom, Šangaj je instaliran. Kinšasa tek slijedi.