Nenametljivi doktor ekonomije menja „večnog“ Šojgua

Piše: Igor Damjanović, Politika

I kako sam u prethodnom tekstu, uvertiri za Paradu pobede na Crvenom trgu predvedio, era Sergeja Šojgua, najdugovečnijeg ministra u istoriji Rusije, definitivno je završena. Ovaj građevinski inženjer rođen u gradiću Čadan, u udaljenoj Republici Tuvi, pune tri decenije bio je ministar, promenio je čak 11 kabineta.

Počeo kao ministar za vanredne situacije u kabinetu Viktora Černomirdina dalekog januarua 1994 i na toj dužnosti ostao je do 2012. Kratko vreme bio je gubernator Moskovske oblasti, a od novembra 2012. nalazio se na čelu resora odbrane. I po ovom kriterijumu Šojgu je jedan od rekordera. Za poslednjih 150 ruske istorije samo se legendarni maršal Kliment Vorošilov duže zadržao na toj funkciji.

Šojgu je na mestu ministra odbrane zamenio kontroverznog Anatolija Serdjukova, optuženog za ozbiljnu korupciju. Uhapšeni saradnici ministra Serdjukova direktno su ga optužila da je usmeravao njihovo protivzakonito i za državu štetno postupanje. Smenjeni Serdjukov odbio je tokom 2013. u nekoliko navrata da odgovara na pitanja Istražnog komiteta. U narednoj godini sve će biti zataškano, kada njegov slučaj od civilnog preuzima vojno tužilaštvo i postupak formalno obustavlja. Dakle, Sergej Šojgu je 2012. došao na usijanu stolicu. Čini se da se u prvo vreme snašao se dobro i ispunio visoka očekivanja javnosti. Ruska vojska je tada izvršila uspešnu i blistavu vojnu operaciju u Siriji, sprečila zapadne zemlje da umesto autoritarnog, ali sekularnog režima Bašara al Asada, instaliraju religiozne fanatike kao što su neposredno nakon ubistva pukovnika Gadafija uradili u Libiji.

Šojguova reputacija, odlučnog i sposobnog ministra vojske, počinje da se urušava nakon ekslacije rata sa Ukrajinom. Promašenim obaveštajnim procenama o raspoloženju naroda na istoku Ukrajine pridodali su se i problemi u oružanim snagama. U vojsci je falilo mnogo štošta do dronova, sofisticiranih sistema i godinama agresivno reklamiranih superoružja,pa sve od cokula, uniformi, šlemova i pancira. Na vrhuncu bitke za Bahmut, prelazu iz zime u proleće 2023. ruskoj vojsci je zafalilo čak i obične artiljerijske municije.

Tada glas protiv Šojgua i generalštaba Valerija Gerasimova podiže neponovljivi Jevgenij Prigožin. Na samom početku, patriotska javnost u Rusiji stala je listom uz Prigožina. Imidžu beskompromisnog vođe Vagnera, koji je uvek uz svoje borce, suprostavljen je bio imidž Šojguove porodice, koja nije krila da tokom rata odmara u luksuznim hotelima po Dubaiju.

Vodeći mediji u Rusiji preneli su vest o smeni Šojgua bez posebnih komentara. Situacija je nešto drugačija sa alternativnim resursima, kao što je Telegram kanal „Voenij Osvedomitelj“, koga za ruske prilike prati solidnih 600.000 ljudi. Oni navode da „Šojgu nije položio najvažniji test u svom život tokom SVO u Ukrajini.“ i dodaju: „Moguće da se u budućnosti ne samo Timur Ivanov, već i neki drugi visoki činovnici iz Ministarstva odbrane, koji još uvek nalaze na svojim funkcijama, suoče sa krivičnim postupkom za ‘zasluge’ pred otadžbinom.“
O gotovo svemu što sada Istražni komitet RF stavlja na dušu pre manje od mesec uhapšenom Timuru Ivanovu još u decembru 2022. govorio je nezavisni ukrajinski novinar Anatolij Šarij. Još teže optužbe Šarij je u u posebnom istraživanju izneo na račun još jednog Šojguovog zamenika – Alekseja Krivoručka. Da li će bivši šef železničke kompanije „Aeroekspres“, koja je prevozi putnike od tri moskovska aerodroma do centra grada, potom suvlasnik koncerna „Kalašnjikov“ i konačno od 2018. Šojguov zamenik završiti tamo gde i Ivanov pokazaće narednih nekoliko meseci. Posebna pikanterija u biografiji Krivoručka, kako tvrdi Šarij, je to što su mu deca državljani SAD – supruga je posebno odlazila na Floridu da se tamo porodi.

Branko Vlahović, dugogodišnji dopisnik Novosti iz Moskve, pre nekoliko nedelja za Šojgua je napisao da se „prema Milu Đukanoviću i Milanu Roćenu ponašao kao da im je brat od strica“. Dobro upućeni u rusku politiku prema Balkanu početkom prošlog veka smatraju da su upravo Šojgu i njegovo okruženje izvršili pritisak na Olega Deripasku da u predvečerje referenduma kupi KAP. Zbog lošeg kvaliteta nikšićkog boksita i visoke cene električne energije Deripaska je navodno to uradio protiv svoje volje. Sve do izbora za ministra odbrane Šojgu je bio čest gost u Podgorici, uprkos tome što njegova funkcija ministra za vanredne situacije nije bila spojiva sa bilo kakvim međunarodnim aktivnostima, posebno ne u malenoj Crnoj Gori. Zajednička država Srbije i Crne Gore svakako bi bila razbijena i bez mešanja Šojgua, ali mu ni uloga u dešavanjima u Crnoj Gori 2005-06. nikako ne služi na čast.
„Voenij Osvedomitelj“ predvića i „značajne kadrovske i administrativne promene u strukturi Ministarstva odbrane“, navodeći da će Belousov „formirati tim svojih ljudi za svoje zadatke“. Sergej Šojgu je u svom kabinetu imao čak 11 zamenika. Pošto je u ingerenciji ministra odbrane je i imenovanje načelnika Generalštaba, koji je formalno njegov prvi zamenik. Verovatno najvažnija startna odluka novog ministra Andreja Belousova biće sudbina generala Valerija Gerasimova, koji je na čelo Generalštaba došao u paketu sa Šojguom 2012. Spekuliše se da bi Gerasimova, koji u septembru puni 69 godina, mogao da zameni u vojsci i narodu popularni general Sergej Surovikin, iz vojske sklonjen prošlog leta zbog bliskosti sa Vagnerom.

Bez obzira što je u kabinetu Mihaila Mišustina obavljao dužnost prvog potpredsednika, Andrej Belouosov nije bio posebno prisutan u medijima. Ovog, na prvi pogled nenametljivog doktora ekonomskih nauka, bije glas da je dao veliki doprinos reformi i konsolidaciji vojne industrije, kao i da je prvi ukazao predsedniku Putinu o potrebi masovne proizvodnje dronova u samoj Rusiji. Izbor Andreja Belousova nije se dopao analitičarima u Ukrajini, koji strahuju da će se on manje neposredno mešati u ratne operacije, a skoncentrisati na ono što najbolje zna dalji razvoj, reformu i podizanju produktivnosti ruskog vojno-industrijskog kompleksa.