(NE)SOJ

Piše: Mišo Vujović

“On je kriminalac, majstor manipulacije, lopov, bitanga, hokštapler, nesoj..,” sipao je čovek u špic izduženog lica, srednjih godinama, gledajući u oči predsednikovog prezimenjaka, uglednog sudiju u penziji. Osim prezimena i dalekih predaka,ništa zajedničko nisu delili.

Sreli su se u nekoliko navrata na javnim skupovima i sahranama koje predsednik nije pripuštao u izbornoj godini. Sudija je poštovao njegovu funkciju, a on sudijin integritet građen mukotrpno od rane mladosti do veća u Vrhovnom sudu. Uz lice ovog markantnog čoveka, sede brade, počeše da ližu vatreni plamenovi. Osećao je da gori i bezuspešno pokušavao da se obuzda.

Od svega uvredljivog u slepočnicama mu je pulsiralo poslednje: Nesoj!!!

“ Povuci reč, sram te bilo”. skočio je sudija.

“Kada kažeš nesoj, ne vređaš njega već sve poštene brastvenike. Vređaš mene!”, nastavio je besno.

“Vređaš mene i moju porodicu. Omalovažavaš čitavo bratstvo”, gotovo nasrćući na svog sagovornika, upirući kažiprstom, ovaj vremešni gospodin je bio spreman i fizički da se obračuna sa svojim provokativnim neistomišljenikom.

Mukla tišina je kao mrkla noć prekrila kafanu. Žagor je zamro a sudijin glas je odzvanjao prostorijom.

“Povlačim reč. Bilo je, zaista, nesmotreno. On nije nesoj, ali se ponaša gore od toga. On je soj nesojluka i so u svemu pogubnom za ovu zemlju. On nije nesoj već rasna bitanga koja ljudima krade živote već više od tri decenije. On nije nesoj već najveći kalibar međunarodnog kriminala. On nije nesoj već kapitalni primerak kameleona, čija je kleptomanija je razorila Crnu Goru, on nije nesoj već stečajni upravnik ove države dovedene do prosjačkog štapa, on nije nesoj već pedigrirani makro belosvetskoj ološi, on nije nesoj već gospodin lopov kome se klanjaju i javno ga podržavaju a mole Boga da se što pre strmoglavi i da mu sude ojađeni radnici razorenih fabrika, roditelji surovo likvidiranih mladića, majke kojima je pokrao dečje dodatke, mali privrednici, poniženi lekari, obesmišljeni profesori, srozani inženjeri, ubogi radnici, gladni penzioneri…”, u dahu je izdeklamovao sredovečni čovek sa kozjom bradom i lenonkama na nosu, izvinjavajući se,pomalo cinično, vremešnom sudiji.

“Nije baš sve tako kako reče, mladiću. Ako je jedan čovek za sve kriv taj narod je u velikom problemu”, sada će već mirnijim glasom sudija.

”U velikom problemu”, ponavljao je zamišljeno.

“ On je kapetan broda kroz čiju utrobu šiklja voda. On ne popravlja brod već spašava teret, unosni teret, vredniji od svega, svesno rizikujući živote mornara. I da ne zaboravim. Ja nikoga ne omalovažavam. Ni Vas ni Vašu porodicu. Ni njega!? On je sve nas omalovažio, sveo na roblje mržnjom ostrašćeno. ”, nastavi mirno suvonjavi gospodin nalik na Trockog.

“Crna Gora je Titanik”, dobaci neko od prisutnih.

Za šankom je stajao, generacijama nikšićkih gimnazijalaca,omiljeni profesor, nasilno ukinutog srpskog jezika. On i njegovih sedamnaest kolega su ostali bez posla.

Ne zbog jezika kog su branili! Već dostojanstva kog većina nije imala. Dve trećine ili 67% građana se izjasnilo da govori srpskim jezikom. A oni su ga izbrisali bez ikakvog otpora. “Tada su otvorena vrata sunovrata”,rekao mi je profesor motajući u Skadru, skadarsku škiju.

“Da je tada narod stao uz nas, kukala nam majka, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Ni pokradeni referendum pijanog Lipke, ni Ustav bez Srba, ni Trojanski konji,ni otimanje državne imovine, ni ovo što spremaju crkvi”, govorio je zabrinuto, tada profesor, gldajući me, pomalo umornim, plavim očima.

Lagano ispijajući veliko nikšićko, slušao je varničavi razgovor dvojice intelektualaca.

“Gospodo draga, ja bih samo da vas podsetim da su se naši stari trudili da ne obrukaju soj kome pripadaju i svojim nečasnim činom ugroze reputaciju porodice. Zbog reči su ostajali bez imanja ili gubili glavu. Oni koji bi načinili kakvo nepočinstvo, ostajali su za bruku kao i njihovi potomci.

Uz svo uvažavanje uglednog sudije, podsetio bih vas da njegov đed Blažo izvršio samoubistvo zbog pronevere nekih para za prugu, na Trubjeli uoči rata,”otpijajući gutljaj piva kombinovan sa duvanskim cugom reče profesor.

“Ne skandiraju njegu slučajno Milo lopove, umeša se doajen jugoslovenskog vazduhoplovstva , dugogodišnji pilot u penziji, dobar poznavalac prilika i dobro čuvanih tajni u Crnoj Gori.

“Kada se jednom prekine lanac časti on se teško više vari. Generacije moraju velikim delima da ga ponovo spoje. Javnost stalno manipuliše podatkom da je njegov đed đeneral Blažo, koga su komunisti na prevaru ubili 1942.godine u Ostrogu zajedno sa Bajom Stanišićem. On nikada nije demantovao da to čak nisu njegovi Đukanovići već potiču iz Cuca od bratstva Zvicera”, primeti pilot.

“Naravno da ne demantuje. Šta da kaže. Moj đed nije đeneral već je bio blagajnik na pruzi uzeo pare i kada je otkriven ubio se.

Moj đed nije general već samoubica. Još voli da kaže : “ Boroću se do istrebljenja”.

A sad vi prosudite šta je soj a šta nesoj”, gotovo ispod glasa će kapetan vazdušne plovidbe.

“Svi smo mi u oblacima dima pičke materine. A što se tiče nesoja ima ih svuda. Kao korova u našoj istumbanoj istoriji. Retke su nacije koji proglašavaju razbojnike za heroje. Od tih odmetnika je narod propištao, zbog pljačke i terora, kako je govorio, istinski vojvoda komitski, Vido Đurović koga su ti isti prokazali i austrougarske uhode ubile mučki u osvit slobode”, umešao se doktor u penziji. Njemu je gladna svinja politike pojela sve diplome, ali mu znanje niko nije mogao oduzeti. Na osnovu kliničke slike i analiza krvi preciznije je postavljao dijagnoze od najsavremenijih aparata.

“Ipak je on nesoj, nastavi doktor, ako ne po genima po duši svakako. I potomstvu je tu titulu obezbedio.”