Нетко бјеше старац Милија

Пише: Бећир Вуковић

Пресијецањем пупчане врпце, уз крик напушта космос мајчине утробе. Низ свијет туробном долином одлази, куда се њишу нове тоноте, узе, омче.

Потуцајући се од колена до колена, од колевке до колевке – до Његошеве двоструке колевке.

Кроз све нити једна је нит мита, за коју се држаше и сељак и дијак, и монах и просјак, и цар, и луда. Та нит – нит је бића Мита, нит бића Поезије. Косово је Србинова ‘двострука колевка’ истог мита и поезије исте. На тим нитима не може се свирати као на харфи, свирајући оно што хоћемо. Митска харфа свира оно што је само биће поезије ненаписане руком.

У Грчком миту харфа сама свира – саме себом жице вибрирају. Пенелопа плете сјећање. Једино се предивом сјећања може плести. Савремена Пенелопа плете заборав. Никога и не чека.

Цар Лазар са Косова тајноводственом лествицом успиње се на небо. У светској поезији нема таквог одзива богу.

Нисмо чули да ико пјесником назива Стараца Милију, или Филипа Вишњића. Хомер нема презимена а нисмо сигури ни да му је Хомер име. Његош. Његош није ни име ни презиме.

Да му је још штогод требало, Старац Милија био би Вуковић. Михаило Меденица написаће да је Старац Милија Меденица. Страхињића бана, можда је испјевао Ровчанин. Друкчија је морачка лирика уплетена између епских блокова.

Професор Ђорђије Трифуновић говораше да је Старац Милија, вјероватно, Вуковић. Да је то било важно, и да је имао поријекло, и Вук би записао.

Па, ипак, ко је написао Бановић Страхињу. Ко, ако у Антологији народне епске поезије, изнад наслова пјесме Бановић Страхиња не налазимо ауторово име. Зашто аутор бјежи од ауторства. Или, зашто се потписује – непознати аутор. Зашто на првом издању „Горског вијенца“ стоје само иницијали П. П. Н.

Ко бјеше Старац Милија. Нетко – бјеше – кроз сва времена. Нетко је први, усмени, и највећи пјесник. Ни најмудрији међу мудрима, Сократ, није се сагињао да пише. И Христос је само једном нешто написао по пијеску, али је избрисао.

Исти број стихова имају „Горски вијенац“ и „Женидба Максима Црнојевића“. Ко не вјерује, нека читајући броји.

Ко је спјевао „Женидбу Максима Црнојевића?“ Нетко је опјевао драму Максима Црнојевића.

Да ли је Бановић Страхиња или Страхинић бан. Страхин бан јесте Нетко, кога је поезија родила. Први пут Бановић Страхиња до – душе хришћанке – доспеће 1822. Ово је једна од верзија, како и сами Вук записа.

„Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској“.

Само Бог поклања и одузима живот. Гете се није могао начудити да се тако завршава Бановић Страхиња. Ко је тај – Нетко – коме Бог даје да и он поклања живот:

„Но сам љуби мојој поклонио“.

У манастиру Бањска крај Косова слависмо Мајку Божју, Тројеручицу, која је свела Бога на зељу.

Висока косовска туго, тобом видим што други виде.

Једном се зида. Једном се и запише.

Манастир Бањска, на дан пресвете иконе Тројеручице, заштитнице српског песника.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: