Neue Zuercher Zeitung (NZZ): Erdogan i duga sjenka Ataturkova

Autor: Ulrich grof von Schwerin, NZZ
Prevod: Mirko Vuletić

Prvom islamskom molitvom u Aja Sofiji posle 86 godina je turski predsednik srušio još jedno zaveštanje osnivača republike Mustafe Kemla paše Ataturka. Već godinama Erdogana ukida Ataturkove sekularne reforme, jednu po jednu.

“U svojoj visini ona se diže skoro do neba i time nadvisuje sve okolne kuće kao brod, koji pod njima usidren leži”, pisao je istoričar Prokopios o Hagia Sofiji u vreme njenog zidanja u 6. veku. Imperijalna katedrala “poseduje neopisivu lepotu i ističe se svojom veličinom i harmonijom svoje mase”. Još danas Aja Sofija posetioce ostvlja bez daha i dominira svojom moćnom kupolom slikom Istanbula, grada Konstantinova.

Završena je godine 537 posle Hrista pod imperatorom Justinijanom I a nakon što je 1453 osmanski sultan Mehmet II sa svojih samo 18 leta osvojio Grad, pretvorena je u džamiju. Konstrukcija kupole je u tom meri oduševila osmanske arhitekte da od tada praktično sve džamije u Turskoj imitiraju ovaj vizantijski pravoslavni primer.

Posle osnivanja Turske Republike 1923 je prvi predsednik Mustafa Kemal paša Ataturk dekretom definisao kao muzej: kao deo ogromne sekularne reforme kojoj je podvrgao Tursku.

Verujući muslimani su od početka ovo odbijali da prihvate a islamisti su stalno zahtevali da se dekret anulira i da mogu ponovo da je koriste kao džamiju. Islamistički pesnik i ideolog Necip Fazil Kisakurek je 1965 optužio pašu Ataturka da je pretvorbom Hagia Sofije “duh Turaka zamandalio u muzej”, čime je, kao agent Zapada, uspeo ono što nije uspelo ni Krstašima, ni Grcima, ni Sovjetima.
Da li je 1965 sadašnju turski predsenik Redžep Tajip Erdogan čuo taj govor Kisakureka, nije poznato. Ali poznato je da je Erdogan još od mladosti vatreni obožavaoc ovog islamističkog mislioca i da je Kisakurekov uticaj na Erdogana bio ogroman. Erdogan se, kao verujući musliman, već vrlo mlad zakleo da će je kad-tad pretvoriti opet u džamiju. To je i javno obećao, čim je 1994 bio izabran za gradonačelnika Istanbula.

Erdogan zaziva prokletstvo Božije

10. jula ove godine je Erdogan svoje obećanje i ostvario. Posle presude Državnog Saveta, po kojoj dekret paše Ataturka iz 1934 godine nema obavezujući karakter za tursku državu, je Erdogan Aja Sofiju predao Diyanetu, muslimanskoj turskoj religioznoj državnoj Upravi. U svom govoru 10. jula uveče je Erdogan citirao kako svog idola Kisakureka tako i sultana Mehmeta II, koji je posle osvajanja Grada Konstantinova prokleo svakog ko bi dirnuo u Aja Sopfiju kao džamiju.

I dok Erdoganovu odluku o Aja Sofiji u inostranstvu doživljavaju kao affront protiv zapadnih partnera i grčkih pravoslavnih hrišćana, u Turskoj je pre svega vide kao još jedan njegov udar na političko zaveštanje paše Ataturka. Jeste da ga Erdogan imenom pomenuo nije u svom govoru, ali svima je bilo jasno da je odluka o pretvaranju Aja Sofije iz muzeja u džamiju odluka usmerena direktno protiv osnivača turske države.

Erdoganov odnos prema ocu moderne Turske je oduvek bio veoma ambivalentan. Zbog uloge paše Ataturka u spasavanju zemlje od totalnog uništenja posle Prvog Svetskog Rata ni islamisti ne mogu a da ga ne poštuju. No od njegove odluke o sekularizaciji države i društva, koje su svoj vrhunac doživele u pretvaranju Aja Sofije – najvažnije džamije zemlje – u muzej, se islamistima prosto gadilo.

Javno preziranje religioznih tradicija

Mustafa Kemal je socijaliziran -kao mladi oficir- u sekularnom i zapadno orijentisanom Pokretu Mladoturaka. Prema islamu i njegovim vekovnim ritualima i zakonima se odnosio otvoreno odbojno a islamsku tradiciju je javno prezirao. Istovremeno je bio posve svestan značaja vere u narodu. Stoga se nije puno libio da u borbi za nezavisnost koristi i islamsku retoriku, a i njegovo shvatanje turske nacije je ipak bilo usko vezano za islam.

Kad je nova Turska sa grčkom dogovorila razmenu stanovništva, orijentir je bila religija: tako su na stotine hiljada muslimana morali da odu u Tursku, a da reč turskog nisu znali, kao što su nebrojni hrišćani iz Turske morali u Grčku, iako nisu svi govorili grčki.

Posle osnivanja Republike 1923 se paša Ataturk svom svojom energijom usresredio na to da slomi uticaj islama u Turskoj. Dekretom, koji daleko nadilazi granice Turske, je ukinuo Islamski Kalifat i time uništio ovu vekovima trajuću islamsku krovnu instituciju. Ne obazirući se na proteste muslimana u celom svetu, paša Ataturk je zabranio i red Sufija a njegove konvente pretvorio u muzeje, biblioteke i bolnice.

Novo pismo i novi kalendar

Pod pretnjom smrtne kazne je prvi turski predsednik turskim muškarcima zabranio da nose tradicionalni fez i odredio da moraju da nose evropske šešire. Ženama je zabranio da u školama, sudovima i ostalim državnim institucijama dolaze ubrađene. Osmansko pismo je zamenio latinskim alfabetom a islamski kalendar hrišćanskim, gregorijanskim. Umesto starostavnih religioznih praznika uveo je nove, svoje, republičke.

U naporima da Tursku usmeri ka Zapadu je paša Ataturk, zaluđenik za operom, svuda po Turskoj gradio teatre i koncertne sale. Na radiju se mogla čuti isključivo evropska klasična muzika a državnim službenicima je bilo naređeno da moraju da učestvuju na balovima u novosagrađenim Narodnim Kućama a morali su -kao amateri- da glume i u pozorištima. Ko je hteo da u novoj državi nešto postane, morao je da se drži ovoga i da usvoji novu, sekularnu kulturu kao svoju.

Za puno Turaka koji su živeli van velikih gradova je ova kulturna revolucija bila totalni šok. Da žene, koje su ranije smele da kuću napuste samo pod feredžom, u evropskoj večernjoj toaleti moraju da plešu sa nepoznatim mušarcima, su pripadnici oba pola doživeli kao javni skandal. Za verujuće muslimane je Ataturkova zapadna kultura ostala strano telo te su stoga, van krugova nove kemalističke državne elite, pašine reforme naišle na duboko nerazumevanje i odbijanja.

Revolucija protiv sopstvenog naroda

To je razlog zbog kojeg su Ataturkove reforme u cilju moderniazcije i sekularizacije Turske ostale zauvek projekt elita, koje su nasilno pokušale da ih nametnu svom narodu. Zbog jakog i masovnog otpora stanovništva prema njima su prve reforme povučene odmah posle pašine smrti 1938. Čim je u Tursku 1950 uvedena višepartijska demokratija je Ataturkova Republikanska Narodna Partija (CHP) koliko na prvim izborima izgubila vlast i nikad od tada nije uspela da povrati apsolutnu većinu u parlamentu.

Jeste da su kemalisti čvrsto usidreni u armiji, pravosuđu i državnoj upravi, ali uprkos svim njihovim nastojanjima je Turska van gradskih metropola i na samo koji kilometar udaljenosti od obala mora ka unutrašnjosti nepromenjeno ostala duboko religiozna, konzervativna zemlja. Većina Turaka nikad nije prihvatila kao svoju zapadnu kulturu a zakoni koji zabranjuju nošenje feredže u školama i univerzitetima su ostali u dramatičnom raskoraku sa realnošću zemlje u kojoj ih ogromna većina žena i dalje nosi.

Od 1970-tih godina islamistički pokret Necmettina Erbakana vodi kampanju protiv sekularnog poretka u Turskoj. Ali kad je Erbakanu 1996 napokon uspelo da dođe na vlast, intervenisala je armija, kojom dominiraju kemalisti, i prisilia ga da podnese ostavku kao premijer a potom mu zabranila i partiju i političko delovanje: sve braneći sekularni ustav paše Ataturka. Erdogan je iz toga izveo zaključak da nije moguće voditi otvorenu politiku protiv kemalističke elite Turske i sa grupom ostalih mladih političara se odcepio od Erbakanove zabranjene partije.

Marginalizovani dobijaju svoju novu partiju

Sa svojom novom, islamsko-konzervativnom Partijom za Pravdu i Razvoj (AKP) je Erdogan na izborima 2002 trijumfalno osvojio vlast. Na osnivačkom kongresu partije, godinu dana ranije, je Erdogan svečano obećao da če poštovati sekularni poredak Turske: “AKP doživljava sekularizam kao neutralnost države prema svim formama religiozne vere”, kazao je on, jer sekularizam ne ograničava individue nego državu.

AKP je Erdogan bio eksplicitno definisao kao demokratsku partija, koja se zalaže za pluralizam i slobodu mišljenja. Svojom pro-evropskom privrednom politikom je Erdogan vrlo brzo zavredeo u Evropi titulu reformatora. I puno sekularnih Turaka je pozdravilo to što je AKP pokrenula tabuizirana pitanja poput onog saradnje sa Kurdima i ograničenja moći kemalista u armiji. Vojska je na to zapretila da će zabraniti rad AKP i opet izvršiti puč, ali generali su finalno odustali od obe ove namere.

Serijom potonjih kontroverznih sudskih procesa protiv kemalističkih oficira, političara i intelektualaca je Erdogan uspeo da oslabi armiju i prisili je na povlačenje iz dnevne politike. I dok je razvlašćivanje generala puno Turaka pozdravilo kao korak ka jačanju demokratije, dopuštanje nošenja feredže u bastionima kemalizma, poput univerziteta, sudova i u policiji, je izazvalo žestoke debate.
Nepoverenje sekularnih Turaka je poraslo kad je AKP ušala u politički savez sa pokretom islamističkog propovednika Fethullaha Gulena, sa kojim je kasnije Erdogan upao u sukob zbog podele vlasti i moći. Posle neuspelog pokušaja puča 2016 je Erdogan napravio odlučujući zaokret prema konzervativnom Sufi-bratstvu i od tada radi na izgradnji sopstvene mreže islamskih zadužbina i fondacija. Islamsku versku direkciju Diyanet je Erdogan itekako podržao i uzdigao u značaju, kao i religiozne Imam-Hatip škole.

Svađa oko simbola republike

Erdoganova politika je kod pojedinih sekularnih Turaka rano već izazvala strah od “islamizacije” zemlje. Mere, poput drastičnog dizanja poreza na alkohol, su izazvale optužbe da AKP želi da nametne novi životni stil građanima Turske, a zgražavanje sekularnih je izazvao poziv Erdogana ženama u Turskoj da rode po najmanje 3 deteta. U leto 2013 je bes sekularizovanih eksplodirao na omladinskim demonstracijama protiv planiranih arhitektonskih promena na parku Gezi, na istorijskom trgu Taksim u Istanbulu.

Trg Taksim je, kao simbol sekularne republike, od osobitog značaja u Turskoj. Do 2018 je tu bio najbitniji Ataturkov Kulturni Centar i najvažnija zgrada Opere u zemlji. Protesti su sprečili da Erdogan poseče Gazi-park, ali nisu da sruši Ataturkov Kulturni Centar i Operu, na čijem je mestu sagradio džamiju.

Kao i pretvorba Aa Sofije i podizanje ove džamije na trgu od takvog istorijskog značaja markira Erdoganov trijumf nad kemalistima i sekularnim državnim poretkom. I na brdu Camlica nad Bosforom je Erdogan dao da se izgradi ogromna džamija, arhitektonski gledano skoro pa kopija Hagia Sofije: otvorena pre godinu dana, ova spektakularna građevina je izraz i Erdoganove moći i povratka islama u javnost.

Takmičenje za glasove religioznih birača

Kemalisti su se dugo borili protiv reislamizacije javnog prostora, ali serija stalnih poraza njihove partije CHP je bolno svima predočila da u Turskoj većine prosto nema za one koji su van religioznog biračkog tela. Stoga se poslednjih godina u CHP primećuje politički zaokret, kojim rukovodstvo pod predsednikom Kemalom Kilicdarogluom partiju usmerava ka konzervativnim biračima.

Sa kandidatom Ekremom Imamogluom je ovoj nekadašnjoj partiji državne elite uspelo da na izborima za gradonačelnika Istanbula po prvi put zadobije i glasove religioznih građana te tako pobedi. Imamoglu je tokom izborne kampanje vrlo svesno sebe predstavljao kao običnog čoveka iz naroda, ostenzivno pokazivao emocije pri poseti džamijama kao i u komunikaciji sa majkama pod feredžama: za kemaliste do tada nezamisliva slika. A posle oduke Erdoganove da od Aja Sofije napravi džamiju ni Imamoglu, kao gradonačelnik, ni njegov partijski šef nisu reči protesta prozborili.

Po mišljenju turskog politikologa Salima Cevika je CHP time izbegla Erdoganovu zamku i nije otvorila novo poglavlje starog kulturnog sukoba, koji bi odgovarao samo Erdoganu. Zapad je svojim reakcijama na pretvaranja Hagia Sofije u džamiju samo omogućio Erdoganu da stare konflikte ponovo oživi i skrene priču sa problema ekonomske krize. Stoga bi za Zapad, tako misli Cevik, bilo puno mudrije da izbegava retoričke bitke sa Erdoganom: od njih, kod stanovništva Turske, ima koristi isključivo Erdogan.