Неуморни истраживач Јован Цвијић

Пише: Војислав Гледић

Јован Цвијић (Лозница, 1865 – Београд, 1927) један је од најзнаменитијих и најпознатијих српских научника који је изузетно цијењен и у свијету. Он је утемељивач научне географије и других сродних наука на Београдском универзитету. Основао је и посебну школу, познату по имену Цвијићева школа, која је одиграла значајну улогу у прикупљању, обради, систематизацији и презентацији многих веома значајних истраживања о разноврсним појавама и процесима на овим просторима.

Овај свестрани научник и истраживач се са подједнаким залагањем и успјехом бавио готово свим областима географије, али је највеће резултате постигао на пољу геоморфологије, етнологије, етнопсихологије, антропогеографије, лимнологије и другим сродним областима, посебно у оним које се односе на детаљније изучавање наших крајева, односно подручја насељеног Јужним Словенима, као и цијелог Балканског полуострва.

Током својих готово четири деценије (тачније, 38 година) дугих теренских испитивања, по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, овај науморни путник и испитивач је највећу пажњу поклањао свестраним и детаљним истраживањима крастолошких, геоморфолошких, геотектонских и лимнолошких појава и особености.

На својим путовањима веома добро се упознао и са људима који су живјели у специфичним заједницама и у насељима која су имала низ својеврсних особености. О томе се до тада није много водило рачуна у европској науци нити су вршена нека озбиљнија и свестранија испитивања. То је Цвијић брзо проницљиво закључио, крајем 19. и на почетку 20. вијека, односно у вријеме када је такав начин живота још увијек био веома изражен.

Увидио је да ће брза индустријализација и промјене начина живота утицати и на људе и начин организације њиховог живота и изградњу насеља, кућа и помоћних објеката. Стога је упоредо са полазним, уобичајеним географским, геолошким, односно геоморфолошким и сличним проучавањима отпочео и да истражује и биљежи и људске заједнице, њихов начин живота и изградње насеља и разних објеката. И у оквиру тог домена свога пионирског рада, Цвијић је постигао изванредна достигнућа од трајног научног, историјског и културног значаја.

Јован Цвијић води поријекло, по очевој линији, од дошљака из Херцеговине. Његов предак Цвијо Спасојевић звани Цвијо Врело, потицао је из села Врела код Пирлитора. Прије тога су се Спасојевићи доселили из Дробњака, близу Никшића. Цвијо се из Врела најприје населио у сеоце Шивољо које се налази између Фоче и Калиновника. Био је темпераментан, немиран и веома храбар човјек, прави представник и потомак својих славних предака. Увијек и на сваком мјесту је испољавао своју неустрашивост и дубоку задојеност старом епском традицијом, што га је оличавало током читавог живота, и то у веома тешким историјским условима. Отишао је у хајдуке и био на гласу по јунаштву, окретности и брзини. Најприје је четовао по горњој Херцеговини, у средини која му је била веома блиска по темпераментну, а потом је наставио да хајдукује и да се веома храбро бори против Турака у источној Босни.

Када су се, крајем 18. вијека, многобројне хајдучке чете по Херцеговини и Босни почеле да расформирају и растурају, Цвијо је напустио Босну и настанио се у Лозници.
Треба посебно нагласити да је Цвијић био великиљубитељ и познавалац белетристике. Овај истраживач, наиме, никада, ни током својим најинтензивнијих научних истраживања и писања великих студија и монографија, није запоставаљао читање дела из тзв. лијепе књижевности (белетристике).

Увијек је при себи имао понеку лијепу, поучну и занимљиву књигу коју је помно и зналачки читао и свагда уживао у ономе што је сазнавао из таквог приступа писаним радовима. Непрекидно је поштовао значај и вриједност књига из лијепе књижевности за развијање и формирање свог сопственог начина размишљања, уобличавања погледа на свијет и нарочито за изградњу, усавршавање и учвршћивање разложног, језгровитог и јасног стила писменог изражавања.

Више пута је, на примјер, са посебном пажњом и чак одушевљењем прочитао генијални Његошев Горски вијенац који је на њега оставио трајан и веома снажан утисак и извршио велики духовни утицај ,,Читао сам толико пута Горски вијенац да сам све његове филозофске сентенције знао напамет. То је пјесничка величина„, написао је Цвијић у својим сјећањима.

,,Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осјећајнога и мисленога у нашем народу као Његош; он је с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српскога народа. Његош је генијални духовни представник динарскога народнога типа, а то га диже у највеће висине нашег народнога духа“ – написао је Цвијић.

Јован Цвијић је, као страствени, упорни и неуморни путник и истраживач, обишао и непосредно проучио пространо подручје Балканског полуострва У овом нашем кратком раду, изнијећемо само неколико карактеристичних појединости из његових теренских запажања, када је на самом почетку 20. вијека најприје посјетио Метохију, а потом обишао и неке наше крајеве. Ево, на примјер, веома поучног Цвијићевог текста о Метохији:

,,Ниједан дио српског народа није тако бесправан и потиштен као онај у Метохији, око Пећи, Дечана и Ђаковице, изложен потпуној анархији и дивљаштву Арбанаса. Овдје су старинци, потомци српског најкултурнијег становништва, у коме су најсвјежије успомене о немањићкој држави.

Тај народ зна да су Метохија и Косово били центри велике српске државе, зна за историјске догађаје који су се баш на овом земљишту десили, њихови су претци гледали главу српске цркве, највеће и најљепше немањићке црквене грађевине, разорене царске замке и дворове.

Уочи једног великог празника гледао сам тај свијет око Свете Патријаршије, изнад Пећи, голорук, заплашен, арбанашким зулумћарима понеки предстрављен. На њима се јасно види да је молитва не само утјеха, него и нада и програм, кад човјек нема друге утјехе и наде. Они се моле за своје спасење, и то је управо главна садржина молитве.

Моле се не само Богу, већ и Немањићима и цару Лазару, затим Србији и Црној Гори. Та ми је слика често искрсавала пред очима, кад сам гледао и слушао наше слободоумне људе, како се одушевљавају и узрујавају за невоље и слободу сусједнх и туђих народа. То су несумњиво племенита осјећања, али би било ближе и природније да мисле и раде на олакшавању бескрајне биједе овог дијела свога народа, јер је његово ропство јединсвено у Европи…“

У продужетку укратко описујемо Цвијићев путовање, почевши од Требиња, преко Боке Которске и (старе) Црне Горе све до Скадарског језера, гдје је обавио своја научна проучавања. Када се нашао на територији Требиња, у друштву са Јефтом Дедијером (1880-1918), Боривојем Милојевићем (1885-1967) и Колачеком (пратиоцем), аустријске војне власти су биле веома неповјерљиве и предузели темељите ригоризне мјере претреса и провјеравања.

Цвијићу је са његовим сарадницима било забрањено и онемогућено да се биле гдје креће из унутрашњег дијела хотела. Једноставно је био ,,заточен“ у градском хотелу, а током ноћи су га чувале јаке војничке страже под пуним наоружањем. Нису му дали ни да нормално спава или почине него су се бучно и уз ,,звекет“ вршиле смјене и тиме војне власти показивали сву своју арогантност и непријатљство. И о томе је остао аутентични текст објављен у Политици од 4. јула 1908. године под насловом Варвари који је сложен на четири новинска ступца, а у коме се износе следеће појединости:

,,Најгоре ствари десиле су се у Требињу. Чим је г. Цвијић са др. Јефтом Дедијером, асистентом Б. Милојевићем и пратиоцем Колачеком дошао у хотел Наглић око хотела је постављена војничка стража, забрањено им је излажење из хотела, затим нису дали да са осталом публиком сједе пред хотелом. Цвијићу је речено да има сам да сноси последице ако би се кренули изван хотела. Са Колачеком је дошао генералштабни капетан Стапанић и овај је својеучно претресао сваки џеп Цвијића, чак је испод јакне тражио артије. Цијелу хрпу биљежака, артија, карата, књига, однијели су у мјесну команду, гдје су их прегледали: поменута два официра, генерал Банани и окружни предстојник. Под прозором собе Цвијића је цијелу ноћ стајала стража, која се уз велику ларму и звекет смењивала. Сутрадан су вратили све биљешке, карте и остало Цвијићу и саопштили да у њима нису ништа друго нашли осим научних ствари. Вратили су нотесе Дедијеру и Б. Милојевићу.“

Током даљих путовања ка Црној Гори, преко Боке Которске, стално су га пратили аустријски шпијуни. Приликом преласка црногорске границе, изнад Котора (код Крсца), Цвијић је својим аустријским пратиоцима кратко поручио да пренесу њиховим претпостављеним ,,дубоко презирање“ за нечувену хајку коју су њему и члановима његове експедиције тако сурово приредили. Приликом преласка на црногорску територију, код Његуша, дочекан је са изванредном топлином, срдачношћу и гостопримством.

На црогорској територији, тик уз границу са аустроугарском, Цвијића је поздравио млађи црногорски официр, високог чина, који га је срдачно упитао: ,,Јесте ли ви господин професор Цвијић?“ Када је он потврдио, официр је наставио: ,,Е па, добро дошли у нашу и Вашу Црну Гору. Нека Вам је просто!“ Цвијићу и његовим пратиоцима су заискриле сузе у очима, а у срцу им се јавила необична топлина. Уз сву пажњу и предусретљивст, Цвијић је са пратњом одвезен на Цетиње.

Ту му је приређен пријатан дочек: ,,Кад сам стигао на Цетиње, указана ми је свака помоћ од стране црногорске владе. Његово височанство, кнез, ставио ми је на располагање један пегролејски чамац, тако да сам могао да предузмем сондажу Скадарског језера.“ Искористио је боравак у црногорској престоници да посјети Ловћен и на њему капелицу у којој је сахрањен велики пјесник, филозоф, владар и владика Петар ІІ Петровић Његош (1813 – 1851).

Приликом испитивања Скадарског језера Цвијић је имао још једну непријатност, која се могла кобно завршити по њега и чланове његове пратње. За вријеме мјерења дубине Скадарског језера морао је, на појединим мјестима, да пређе на територију сусједне Албаније. Када је стигао до Хотског блата, припадници албанског племена Кастриоти су отворили ватру на Цвијића и чланове његове пратње. Од стране неповјерљивих Албанаца није било опомињања, меци су имали за циљ управо да упуцају чланове истраживачке експедиције и људе из пратње, које им је додјелила црногорска влада и књаз Никола И Петровић (1841 – 1921). Ипак, Цвијић се није уплашио нити је устукнуо, него је ,,под крајње неповољним условима“ наставио своја истраживања!

У току 1913. године Цвијић је предузео једномјесечно (од средине јуна до средине јула) путовање по Проклетијама и околним планинама. Желио је да подробније проучи овај дио Балканског полуострва, тим прије јер је био такорећи изван научног поља дотадашњих истраживања многих истакнутих проучавалаца тог подручја. Главно подручје рада било је је испитивање остатака леденог доба на Проклетијама и стога је било потребно извршити општи преглед свих дјелове те сурове и тешко проходне планине (као што јој и само име казује).

Са њим су у друштву били Јиржи Данеш, професор Карловог универзитета у Прагу (који је написао веома садржајну Цвијићеву биографију), др Виктор Дворски, професор истог универзитета у Прагу, као и чланови групе његових непосредних сарадника из Београда.

Цвијић је испитивао најприје нека карактеристична мјеста, а потом читаво подручје планине Проклетија, са њеним околним огранцима, помно проучивши све облике испољавања рељефа, укључујући читаву геолошку структуру.

Цвијића је посебно интересовало да ли постоје још увијек сачувани видљиви остаци који указују на некадашње дјеловање ледника. Тада је, несумњиво, први пут доказао да су Проклетије и њој сусједне такође сурове планине, које се простиру дуж грничног подручја између Црне Горе, Метохије и Албаније, некада биле прекривене великим ледницима.

Заправо, ту су били највећи и најизразитијиу ледници који су оставили видне трагове на рељеф тог подручја Балканског полуострва. Нарочито је био велик Плавски ледник, чији је валов наслиједила ријека Лим. Тај ледник је, према Цвијићевој процјени, био дугачак 35 километара, а дебео и до 200 метара. Овај велики ледник је захватао површину од преко 250 квадратних километара. Резултат овог проучавања Цвијић је обрадио и објавио у посебној студији под насловом Ледено доба на Проклетијама и околним планинама (Глас Српске краљевске академије XЦИ). Цвијић је од локалног становништва сазнао и изворно име те планине (српски Проклетије, а албански Бјешка Наума или Бјешка о намун, што значи Проклета планина). Захваљујући Цвијићу, назив планине је прихваћен од цјелокупне стручне и научне јавности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: