Nevesinjski lučonoša odvažnosti

Piše: Mišo Vujović

Oskrnavljen je Mitrovdan, najsvetiji dan u novijoj istoriji Nevesinja i Nevesinjske brigade. Sveti Dimitrije je krsna slava Udruženja boraca Republike Srpske, ali to nije sprečilo političare i bivšeg načelnika Centra bezbednost Trebinje da bace senku na ovu svetkovinu.

Borci, revoltirani odlukom gradskih vlasti da Povelju Nevesinja dodeli čoveku koji nije učestvovao u ratu i to na dan koji simbolizuje žrtvu i viteštvo, na trgu su cepali svoje vojne knjižice. Komandiru stanice policije Nevesinje, Slavenku Lučiću, naređeno je da interveniše, što je on odbio uz obrazloženje da mu ne pada napamet da se sukobljava sa svojim ratnim drugovima, po cenu da podnese ostavku što je i učinio. Ovim potezom komandir Lučić samo je sledio ratnika Lučića, nosioca medalje za hrabrost “ Milan Tepić”, dvostrukog ranjenika, i pre svega sa moralnog i čestitog čoveka.

Lučonošje ovakvih gestova daje nadu da margina sastavljena od rektumskih pragmatika koja pliva u svim vodama, nije nepobediva.

Nasuprot njemu gest lokalnih vlasti da svoju sramotu maskira napadom na glumce Vojina Ćetkovića i Dejana Lutkića dodatno je srozavanje Mitrovdana, boraca i slobodarskog Nevesinja.

Odvažnost Slavenka Lučića, za one koji ga poznaju – nije iznenađenje, za one koji ga ne poznaju navešću nekoliko detalja iz njegovog života.

“Ženi se Lučiću, žalosna ti majka”, zagrmeo je komandant Novica Gušić, lupivši dlanom od sto, gledajući pravo u oči svog mladog kapetana Slavenka Lučića. Mnogim borcima – otac, nekima – i otac i majka. Znao je da povisi ton, prekori ili opsuje kada zabrljaju. Ostaće čuven njegov upad u rov na prvoj liniji gde zatiče borca da spava.

Usledila je šamarčina, roditeljska, za buđenje, uz komentar: “bolje ja da te šamaram, nego ustaše da te kolju”.

“Rano je još za ženidbu”, uzvratio je mladi kapetan Slavenko Lučić.

“Kako rano, žalosna ti majka, već si jednom ranjen. Treba li da svi vi izginete, a dezerteri i kukavice da se množe”, sada već ozbiljnim glasom uzvraća komandant.

“Još da znaš, ako kojim slučajem pogrešiš, ako poraniš imaš vremena za popravni”, uz osmeh dodaje pukovnik Gušić.

Zahvaljujući Novici Gušiću, komandantu Nevesinjske brigade, upoznao sam te ratne devedeset druge Slavenka Lučića, mladog Mostarca, po ocu Gačanina, po majci Nevesinjca. Upoznao sam njegovog oca Gojka, profesora srpskog jezika, mudrog čoveka gospodsvenog držanja. Njegovu majku Goju, otmenu gospođu, bankarskog činovnika, tihu, nenametljivu damu majčinske topline. Upoznao sam i Slavenku, sestru Slavenkovu, beše skromni bistrooki devojčurak.

Behu gotovo bez osnovnih potrepština, izbegli u vikendicu na periferiji Nevesinja, gde su živeli skromno i dostojanstveno. Slavenko je od prvog dana stao u odbranu Republike Srpske. Najpre je mobilisan u Teritorijalnoj odbrani u Mostaru, da bi 1992 postao komandir čete u Nevesinjskoj brigadi, kasnije i zamenik komandanta bataljona do demobilisanja.

“Znali smo šta se sprema i da su već napravljeni spiskovi viđenijih Srba za likvidaciju. Krenuli smo do Nevesinja bez prtljaga, da ne bi izazvali sumnju”, pričala mi je jedne ratne večeri Goja.

Noćima sam osvitao u kući porodice Lučić, slušajući nadahnute komentare profesora erudite. Uvažavajući činjenicu da sam gost i prijatelj njegovog sina, nikada mi nije oponirao, ali je vešto znao da me zagolica tezom, naoko neoponentnom mojim, u to vreme pretencioznim ili nabildovanim nacionalnim stavovima.

Tih nekoliko godina druženja u vreme mog boravka na Nevesinjskom ratištu, gde sam postao domaći (čak sam i Nove godine dočekivao sa borcima na prvoj liniji nevesinjsko-mostarskog fronta), izrodilo se u veliko prijateljstvo, krunisano kumstvom 2. septembra 1995, u jeku bombardovanja Republike Srpske.

Dan uoči venčanja došao sam u Bileću da posetim Rada Radovića prekaljenog ratnika, vojvodu, komandanta Belećkoh dobrovoljaca jedinice koja nikada nije odstupila a nastupala je od Dubrovačkog i širom Bosansko-hercegovačkog vojišta. Rade beše ranjen, noga u gipsu, ali vedar i pun životne energije kakvu imaju ljudi predodređeni za velika dela. Taj čovek nije pričao mnogo nije imao vojno obrazovanje ali ga je Svevišnji obdario neustrašivošću i ratničkom veštinom.

Zajedno smo iz Bileće otišli na veselje mog kuma Slavenka i njegove izabranice Daliborke, šaleći se na ručku da NATO-o zna ko je sve pod šatorom ni časa ne bi časio da gađa.

Slavenko Lučić, nosilac medalje za hrabrost “Milan Tepić”, ranjen je 1994. kod Goražda i 1995. na Zijemljima. Jedno od najvećih priznanja je i telegram komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića u kome mu odaje priznanje za hrabrost, junačko držanje i uspešno komandovanje jedinicom, naglašavajući da je to primer kako se brani otadžbina i sveta srpska zemlja.

“Moje najveće odlikovanje je što ni jednog borca nisam izgubio”, rekao kada se demobilisao Slavenko Lučić.