Nevina krv

Piše: Ratko Bulatović

U rano proleće leta Gospodnjeg
Hiljadudevstodevedesetdevete
Bombe NATO _pakta spržiše moje
Butine, kolena, cevanice, pete

I dok ovih godina ovako prikraćen
Između Zemlje i Neba šetam
Razmišljam, dobro je, što sam ipak živ
Da im još malo i ovakav smetam

Da ih podsećam na brojna zločinstva
Da ih opominjem, da im prkosim
Pred pokolenjima, oni nek se stide
A ja svoje rane sa ponosom nosim

U reku nevino prolivene krvi
Što nemirno huči, bučno kao slap
Znam nisam jedini, ni zadnji, ni prvi
Koji u nju prosu, jednu svoju kap

Ova moja reč nemoćne utehe
Neka se daleko, čak do Neba čuje
Ja im ne opraštam, davno je rečeno
Da krv nevina, nikad ne miruje

Čujte zločinci iz NATO _pakta:
Nismo mi Srbi genocidan narod,
Genocide nikada nisu činili
Ni slavni preci naši..

Bog sa neba sve gleda i sve dobro zna
Mi smo nevine žrtve
A vi ste genocidaši