Nezaboravno veče u restoranu Cipriani u Njujorku: Pukni zoro…

Piše: Mišo Vujović

Ličnost se rađa, pobednik stvara, zanat uči, mudrost Bog daruje, volja oblikuje iskustvo nadograđuje. Sve to uklopiti i komponovati u jednom čoveku nije bio lak zadatak. A taj zadatak je stvorio remek delo današnjice.
A to je uspeo Srđan Đoković, uz pomoć Boga i vere u svoje delo.

Zašto to ponavljam!? Ponavljam to ko primer porodične sloge, bezrezervne vere i ljubavi.
Novak Đoković nije samo vanserijski sportista i šampion, već tribun i glasnogovornik razuma koji se sve više guši u zaglušujućoj kakofoniji besprizornih sukoba profita. Davno sam napisao da Novak Đoković nije samo lider jedne teniske epohe, rekorder po broju osvojenih trofeja, sada već nenadmašan, već vesnik nekog boljeg vremena i nadajmo se humanijeg društva u kome profit neće predstavljati aksiom života.

Bili su to dan i noć za nezaborav, lepši rođendanski poklon nisam mogao dobiti od ove Novakove pobede u Njujorku i 24. velikog pehara, još jednog rekorda i slavljeničkog finiša u najkultnijem restoranu – Ciprijani, gde nas je lično dočekao vlasnik ovog prestižnog lokala a Novak svojim emotivnim obraćanjem doveo do suza. Supruga Jelena smerna i gospodstvena nije skrivala zadovoljstvo. Sin Stefan je sa znatiželjom listao publikaciju sabranih kolumni “Pobednik”.

Srđan i Dijana su, kao i uvek u ovakvim prilikama bdeli nad gostima i brinuli se atmosferi i svakom gostu ponaosob. Tu je i stric Goran čiji doprinos uspehu šampiona je takođe nemerljiv.
Poznati čikaški ugostitelj Branko Palikuća se priseća prvih druženja sa Srđanom i Novakom.
To samo može čelična volja i neizmerna ljubav, kaže ovaj stameni Užičanin.
Dan je uronio duboko u noć, zora se nazirala ispunjena radošću još jednog Novakovog trijumfa.
Pukni zoro, neću kući skoro…