Ni kraj s krajem da sastave: Teško siromaštvo pritislo porodicu borca sa Košara na Goliji

Piše: Zoran Šaponjić

Za Miloša Jovanovića, borca sa Košara teško obolelog od onog što lekari zovu posttraumatski sindrom, za njegovu teško bolesnu majku Rosu, sestru Marinu, praznici koji su na pragu neće doneti neku veliku radost u kuću. Ustvari, za njih troje u selu Troštica na Goliji svaki dan je isti, svaki je teška borba za opstanak, za gole živote.

I ne zna Miloš, to često ponavlja, jesu li mu teži bili oni dani na Košarama ili mu je teže siromaštvo koje je sad pritislo i njega bolesnog i njegovu porodicu.

Razlika je samo, kaže, onda kad je bio na Košarama, kad su njegovi kući, Rosa i Marina, mislili da je poginuo, da im živ neće doći, bilo je neke nade da ga metak neće stići, da će iza dana pakla doći neki bolji. Sad, te nade više nema.

„A, ko se iz siromaštva iščupao?“, pitali su me jednom, onako dobrodušno, prosto, i Miloš i Marina.

Pre nekoliko dana iz Troštice ponovo zove Marina. Stigla ih je, kaže, nova nevolja.

„Pre neki dan pao nam je jedan zid štale, umalo me nije ubio, sad nemamo više gde kravu da zatvorimo. Odvela sam kravu u komšiluk, mada, i kod njih nema mesta. Da kravu prodamo – šta ćemo onda jesti. Da je nekako da štalu makar malo osposobimo, do proleća, da zatvorim kravu, posle ćemo se nekako snalaziti. Zvala bih majstore, ali treba plaćati dnevnice, treba materijala, a odakle“, ispričala mi je Marina.

Osim što je oboleo od posttraumatskog sindroma, Miloš je i teški šećeraš, od njegovog rada, mogućnosti da ode u nadnicu, zaradi neki dinar, nema ništa. Retko koja noć prođe a da ne sanja drugove sa Košara, krv, raspolućena tela, ekspolozije, pucnjavu. Onda ustane, Marina, koja je i sama bolesna, muku vidi dok ga smiri.

„Ponekad u bunilu dohvati i sekiru, valjda da se brani, kad se smiri, zaspi, ponovo počne da sanja i tako skoro svaku noć“, priča Marina.

Teško je, godinama već, bolesna i Rosa, većinu novca od Rosine penzijice koja je 20.000 dinara, od socijale koju prima Miloš, nekih 13.000 dinara mesečno, daju za lekove. Kad plate struju, lekove, autobuske karte do Novog Pazara kad treba ići do lekara, do apoteke, malo šta preostane za hranu.

„Svaki račun za struju nama je kao kamen oko vrata! Ako ko može da razume, teško je obresti dinar, platiti, prosto nemamo. Sam bog zna koliko mi je teško da to izgovorim, ali, nema…“, kroz teške suze govorila mi je pre neki dan Miloševa sestra Marina.

Teško je i preteško slušati priču i muku Jovanovića, kako jedva sastavljaju, ustvari, i ne sastave kraj sa krajem…

„Samo nevolja za nevoljom, prošle godine čekali smo da se krava oteli, ono, na našu muku, dok sam bila u bolnici, uginu tele u njoj, drugo tele uginu nam u štali, a ja mislila da ga prodamo, da se od tih para nekako iščupamo, da barem račune za struju plaćamo“, svedoči Marina.

Pre desetak godina Jovanoviće sam zatekao u Troštici u udžerici koja samo što se nije srušila. Krov je prokišnjavao, u zidovima od zemlje bile su rupe kroz koje je ruka mogla da se provuče. Tada je pokrenuta akcija, uključio se pre svih novopazarski dobrotvor Hido Muratović javili su se dobri ljudi, Miloševi saborci sa Košara. Jovanovići su dobili novu kuću.

Bili su to kratki dani sreće za Jovanoviće, tako retki u njihovom životu. Borili su se posle, kažu, koliko su mogli, sad je ponovo dogorelo do nokata.

„Sad barem imamo krov nad glavom, ali, kako živeti, od čega, sve troje bolesni, da barem u nadnicu možemo, a ne možemo… Pritisla sirotinja“, priča Marina.

Jovanovićima je sada hitno potreba pomoć, mala, ljudska, koliko ko može. Njima je svaki dinar veliki.

Za ljude dobre volje, žiro račun Marine Jovanović je 205901100701398602. Da sakupimo novac, da Marina sada barem kupi materijal, plati majstore i popravi štalu, a siromaštvo, ono se ne može oterati, ono je njihov drug i saputnik.

Izvor: RT Balkan