Ničija zemlja, ničiji ljudi, ničiji vrisak…

Piše: Mihailo Medenica

Neko me je oborio na šine, u begu, bez namere, ljudi su prestali da budu ljudi gazeći svaki novi korak slobode, bezrazložno verujući da su joj bliže…

Ležim. Ne mogu da podnesem vrisak dece! Nije to vrisak, to se dečje duše paraju napola. One srećnije dece što u sebi još imaju glasa da vrisnu kad se „raspolute“…

Neko me je podigao, znam. Mislim da jeste, nešto me je vuklo sa šina… Gledam nebo – nema ga! Samo lica u vrisku i trku. Nigde ni komad neba. Izobličene grimase u samrtnom trku niz prugu, čujem kamenje kako klapara, vidim starca kako bosih, krvavih nogu trči kamenjem. Ne mari, samo da ne zastane! Stane li – umreće, siguran sam. Ako ne umre, pregaziće ga, umiraće dugo u šikari neke vukojebine u zemlji kojoj ni ime ne zna. Zasmrdeće dok ga neko ne pronađe, ako ga iko bude i tražio? Psi i divlje svinje hoće! Puna ih šuma s kraja proklete ledine na ničijoj zemlji između Grčke i Makedonije.

Sedim uz neko drvo. Pokušavam da ustanem i dohvatim dete preda mnom. Stoji nasred šina, ne diše, vrišti, niz noge joj se sliva mokraća spirajući blato i prašinu s kože i kosti odmah pod kožom.

Umreće mi u naručju od straha, otima se, pokušavam rukom da joj spustim glavu na svoje rame, da udahne, da ne gleda…

Imam krvi na rukama, nije detetova, na sreću, nečija jeste, na nesreću?!

Znam, čovek razbijene glave protrčao je kraj mene dok sam ležao. Mora biti njegova, lilo je niz njega na sve strane, jedva da mu se išta od lica videlo od krvi…

Iza žice je na hiljade ljudi. Ova prokletinja nebeska prži kol’ko može. Miris straha, nepodnošljivi trulež ljudi koji mesecima pešače, prašina izjeda kožu, hvata se za lice kô paučina – nekud hodam s ovim anđelom u rukama, glavica je pala na rame, nikud lepeta „krila“, plašim se da pogledam u nju da li je još… Više ne vrišti, to me plaši, voleo bih da prokleto vrišti, samo da nije…

„Dajte nama to dete…“, devojka iz Crvenog krsta pruža ruke, samo sam raširio svoje, čini mi se da diše, daće Bog da još diše! Samo nek zavrišti više!

Ništa strašnije od plača kad se anđelima duša para napola! Ništa strašnije kad zaćute…

Ne mogu ja ovo. U deci vidim svoju – u ljudima ne vidim ljude – muka izgna ono najgore u nama.

Pada kô snoplje zbeg živo umrlih – majka na žicu, deca urliču vukući je za noge, a u njima ni šest-sedam godina? Možda i manje – ostarila su usput…

Kako je siroti povlače, tako je žica para. Iz beslovesnog tela zine rana, jedna za drugom.

Bol ju je osvestio, zapliće je sve više dok pokušava da ustane, da dohvati decu il’ da… Ne znam šta, pruža ruke k njima urlajući od bola, al’ majka je to, sva spletena i unakažena puzi k deci vukući žicu za sobom, na sebi…

„Hoće li neko pomoć ovoj ženi, aman…“, koleginica, ne znam odakle, previše lepa i krta za krvav krajolik baci mikrofon i potrča kroz kordon policije ka onoj nesrećnici.

Ne znam kud bih: za njom, na drugu stranu, nikud?.. Ako stanem, zažmurim i zaćutim, možda sve prođe?! Možda ničega ne bude kad otvorim oči – tek pusta poljana na ivici šume, na ničijoj zemlji, u tuđoj i dalekoj priči o stradanju?

„Izvlačite ga napolje, srčani udar“, gde god čovek da krene – ko beži, ko pada, ko odmakne nekoliko koraka i stropošta se kraj pruge kô krajputaš!

„Pustite me, imam nitroglicer…“ guram se s policijom pokušavajući da stignem do mladića bosih nogu i poderanih pantalona, palog među štitonoše!

Jedva diše. Zapravo, otvara usta pokušavajući da udahne, kidajući majicu sa sebe kao neizdrživ teret na grudima.

„Skloni se odavde, ima ko će da pomogne! Otkud ja znam šta ti je to…“, neka se fukara humanitarna isprečila na možda korak, ni toliko, mašući rukama kao budalasti vetrokaz…

„Umreće dok dođu, budalo, evo ti nitroglicerin, moj lek, bitango! Moj! Gledaj, evo naprskaću sebi u usta, samo mu daj, molim te…“, uzalud urlam, ukopalo se drvo, zovući policiju u pomoć!

„Ili mu daj, magarče, ili me pusti da mu ja dam, ili me udari jer ću ja tebe…“, gurnuo sam „drvo“ u stranu. Posrnuo je niz padinu, taman koliko mi treba za taj korak do umirućeg…

„Zini! Ziniiiii…“, vrištim na truplo već bez daha, zgrabio sam ga za vilicu da otvori usta, pokušavam da mu razjapim čeljust, šamaram, ne znam šta činim, samo želim da zine, prokleto želim da zine pre nego što onaj nesoj zagrani uz stranu!

„Pomozi, molim te…“, dograbio sam policajca za nogu, već je podigao pendrek, ali stade!

„Pokušaj da mu otvoriš usta, umreće, evo vidi, običan lek, ako mu šta bude, pucaj u mene, samo pomozi, molim te…“, preklinjem čoveka koji je do pre sekund batinao nesrećnike koji su u stampedu probijali žicu, kordon, glavama lomili granje kroz šumu, za taj jalovi korak u slobodu, koja je predaleko od toga, ali nemaju šta drugo njoj ni nalik!

„Daj mi, ja ću! Skloni se da ti ne naprave problem ove budale, al’ budi blizu ako mi zatrebaš“, uzmakao sam tri-četiri koraka, da nisam tu, ali da jesam!

Ništa, ali baš ništa više ne osećam osim želje da prodiše ovaj nemi svedok sirijske golgote! Sebično, zapravo samo ne želim da vidim kako umire, ne dok sam tu, ne dok vidim i čujem krike i vapaje!

Sebično, nije to ništa drugo do nje, ali valjda vredi i to, ne znam?

Ne znam ni koliko je novinskih ekipa tu, previše da bi ovo bio tek kakav zadatak, premalo da pomognemo, ne gledajući vest i priču u „jereticima“ razapetim na žici na putu od prokletog u nemilo!

Upekla ova nebeska satrapa, svaki zrak kô kamenica, kô šaka kamenica u glavu, po telu…

„Vode…“, pružene ruke kroz kalemove žice i vapaji! Ko šta i koliko ima baca preko žice.

Policija potiskuje korak po korak u dubinu ničije zemlje, ničije ljude, ničiju muku…

„Molim te, pomozi, žena je ostala tamo, beba plače, nemam mleka da joj dam, gori…“, nije to beba, već smotuljak ne veći od dva dlana u neku ritu umotan i otac u suzama, na kolenima držeći me za nogu.

„Gde je majka, gde, gde…“, odmičem se tek koliko da se uspravi, da me čuje, ali ne pušta puzeći za mnom.

„Neću pobeći, ne, samo mi pokaži gde je majka, gde?! Ustani, čoveče i pokaži, učini bilo šta, upri prstom na koju god stranu, samo reci nešto…“, ne verujem da je išta razumeo, za njega sam tek još jedno lice s ove strane žice koje viče, al’ ne shvata da u svakom detetu vidim svoje, da me je strah koliko i njega, da ću pronaći majku kao da moja deca vrište gladna?!

Pokaza rukom nekud, skoro ga šutnuh samo da popusti krvnički stisak, vučem i njega i taj nesrećni smotuljak u ritama po prašini.
„Idi, prođi, pokušaj da nađeš, radi šta hoćeš…“, policija više nikome od nas ne pravi problem, novinari su svud po žici, svako čini šta može…

Vidim ženu, modru u licu od plača, mora biti da je ona, stiska u rukama skoro praznu flašicu s mlekom, pokušavam da je dozovem, urlam, psujem, kunem, vrištim da je neko dozove, da joj otme to iz ruku i…
Gomila je progutala ženu! Đavolske čeljusti gomile koje se razjape i… nigde čoveka koji je do pre sekund stajao tu!

Negde su probili žicu, policija trči niz ledinu, samo sam klek’o i pokrio glavu rukama.

Gledam gde je Igor, moj sabrat, odavno mnogo više od kolege, ne znam šta je s njim, petoro dece čeka kod kuće da se vrati – samo to mi prolazi kroz glavu!

Jara nosi miris ispaljenih suzavaca, ljudi više nisu gomila već preplašeno krdo, nema te sile koja ih može zaustaviti, osim zlosrećnih koje sapne pendrek o leđa il’ glavu, ali ne padaju, tek pokleknu i nastave da beže niz prugu, vukući se kô ranjene zveri do zavetrine u kojoj će manjkat…

Ne znam koliko je sati prošlo?! Onoj se kurvi nebeskoj dosadilo da bije, ili se tek od prašine i zamrlih urlika čini da se smrkava polako?

Pokušavam da zapalim cigaretu, ne sećam se kada sam popušio poslednju?! Ne mogu da smirim ruku, trese se! Gledam u šaku kako igra al’ ništa ne osećam, kao da gledam u tuđu!

Istresam cigaretu iz paklice u usta, ispadaju svud naokolo, nemam snage ni želje da se savijam za prokletnicama. Dovoljna je ta jedna, neupaljena, tek sad osećam kako mi šake smrde na strah onog deteta – mokraća se skorila i slepila među prstima…

Sve je utihnulo! Gde je Igor? Dozivam ga prugom, gazeći bačene tovare rita i prnja, izgažene cipele, zdrobljene naočare, zauvek izgubljene dečje igračke, štake…

Smrklo se do Đevđelije. Nema tu dvadeset minuta hoda šinama, ali nikad kraja!

Nema mesečine ni da čovek „pripali“ cigaretu na nju, sve nekud od Grčke, trče oblaci kao prethodnica novoj patnji! Nekome se valjda čini da je nije bilo dovoljno?!

Hiljade ljudi na železničkoj stanici. Sede, leže po šinama. Ako je ko bio te sreće da nađe kakvu zavetrinu u raspaloj biletarnici i ulazima zgrada oko nje.

Dojahale su nebeske beštije brže nego što sam mislio – retke kapi kiše u sekundi postaju pljusak, pljusak postaje potop, kô da se i nebo poparalo na one kalemove bodljikave žice pa pustilo drob…

Lije, ne prestaje niti posustaje, potoci kišnice nose nekakve sklepane šatore i legala.

Šta čoveku koji je izgubio sve znači da izgubi šator? Glupog li pitanja, ali za bolje ne znam?!

Ništa i sve, čini se! Gledaju za njima, kao deca za kesama kad ih vetar uskovitla ulicom.

Dok ne nestanu daleko u mraku, pa se okrenu i odu. Možda ih s jutrom nađu negde u granama i šikarama, možda ni tad ne pogledaju za sobom, jer je to poslednje što ovi ljudi žele da učine!

Ničega za njima, ničega pred njima, ali i to je više od ničega za njima – tamo zasigurno znaju da ničega nema, ništa pred njima u ovom trenutku deluje kao sasvim dovoljno…

Noć je nekako prošla! Letnja, a prespora! Nigde svanuća, ne žuri, niotkud nije izbeglo i nikud ne ide.

„U koliko je voz, prijatelju…“, pokušavam kroz polumrak da razaznam lik za žarom cigarete.

„Ko ti zna, druže?!“ Svako kaže drugačije, ali su u jednom svi složni – doći će, jednom, neki, valjda… – i to valjda sasvim mu je dovoljno! Zaista ne znam kada će voz, niko to sa sigurnošću ne zna!

Nisu ti putnički već nevoljnički, takvi nemaju red vožnje! Ne prevoze ljude – tovare i odvoze muku što dalje. Nisu to oni što setno klaparaju, već klaparaju setom.

Podne je prošlo, mora biti da jeste! Hazir je bio lekar u Damasku!

Kaže, nemam razloga da ne verujem, ima još uvek nečeg gospodskog u tim nadulim i poderanim šakama. Kupa dete pod mlazom ledene stanične vode s kljunule česme. Kad uspe da uhvati koju kap s mlaza među stotinu što se otimaju da poture barem šaku pa poližu vodu s nje, il’ sakupe nešto malo međ dlanovima pa otrče nekud, nekog da napoje ako ostane išta vode u liniji života, života nije, barem ne dostojnog čoveka!

„Možeš li mi nekako pomoći kad pređem u Srbiju?! Hoćemo li imati nekih problema tamo…“ Ne mogu, i nećete! Za prvo znam, za drugo se nadam, iskreno!

„Radio bih bilo šta, za lekara više nisam, nemam više snage za ljudsku patnju! Islamisti su me primoravali da lečim njihove ranjenike na frontu kod Damaska, pretili da će mi deci odseći šake, morao sam neko vreme dok nisam pobegao s porodicom! Kupio slobodu svime što sam imao…“, voleo bih, al’ više nemam snage ni za jednu od priča!
Zaboravio sam svoju, već živim njihove, ličim na njih, guram se za parče mesta da stropoštam ovo tuđe telo na zemlju, samo pet minuta, koliko cigaretu u miru…

Danu se žuri da utekne, ukrao je nešto od vremena, kunem se! Leto je, pa kud žuri toliko?

Ko zna koji je sat, proneo se glas da voz dolazi, policija razgoni sa šina – možda je istina!

Hiljade njih u kljuse s dva vagona?!

Zaista stiže, skoro nečujno, kao da se prikrao želeći što pre da pobegne.

Ko nema kartu ne može u voz! Ne mari i ko ima ako se vagoni popune! Doći će sledeći. Nekad! Sa dva vagona, ne više, sreća je izgleda zaista lepa samo dok se čeka – danima!

Porodice prve, pa oni koji pregaze slabije… Ni dva minuta, voz je već pun!

Isti pogledi onih u njemu i onih što gledaju za njim – prazni!

Agoniji nije kraj, samo ima točkove…

„Ajmo, brate, molim te, ne mogu više…“, Igor je samo klimnuo glavom na moj vapaj, zna na šta mislim, znam šta misli!

Ne želim više nikada da čujem vrisak anđela dok im se duše paraju napola!

Za raj ne znam da li postoji, i on je kao i život neproverena glasina!

Za pakao garantujem – bio sam u njemu, eno majke okovane kao Prometej u kaleme bodljikave žice – pruža ruke deci, rasporene do kostiju…