Nije sloboda za nas

Piše: Maksim Drašković

Sloboda nije za slobodna čovjeka. Sloboda je sloboda samo dok se sanja o njoj. Čim osvane, ona to više nije. Šta bi slobodan čovjek radio u slobodi? Nako da čami i o sužanjstvu sanja. Šta će nama sloboda? Nijesmo mi naviknuti na nju. Ne treba sunčev zrak naviknutom na mrak. Ima li šta prirodnije, za onoga što je u ropstvu rođen i što u ropstvu živi, od toga da u ropstvu i skonča?

Evo smo probali i lijepo se vidi da nam ne ide. Oćemo oči jedni drugima da povadimo u slobodi. Tek što smo je zlosrećnu udahnuli, nijesmo čestito ni glad za njom utolili, a već koptisali da joj i vagan prevrnemo. Pardon, ne mi, nego oni. Oni kojima smo ključeve od slobode u ruke predali. Da nam je tobož brane i čuvaju. I ne samo ključe od slobode, već i ključe od riznice pune blaga. Da pune svoje nezasite ćemere pustim blagom i mukom narodnom.

E, ti naši ključari slobode, koju im je narod na svojoj grbači mukotrpno izvojevao i na dlan gotovanski poslužio, ovako, kako bi rečeno, razmišljaju o slobodi narodnoj. Ne svi naravno. Za njih ne važi ono da je „Bog slobodu dao za čovjeka“. Mi za njih i nijesmo slobodni ljudi, već marva kojom trguju i kojoj je previše i dan slobodnog života. Koju odmah treba nazad u tamnicu. Da je opet popritegnu i pripreme za novo raspeće. Da u neviđelici iznova sanjamo o slobodi. Ali ne svojoj, već njihovoj. Ako im kakvom nevoljom ustreba – da nas ponovo izvedu na pazar i bojno polje. Da ginemo i znoj prolivamo, i fotelje njihove čuvamo.

Zašto bi oni sviđali po volji naroda i radili ono radi čega smo ih zaglavarili? Što bi se oni zlopatili i žrtvovali za nas? I to pune, četiri godine. Zašto kad mogu skratiti te grdne muke? I pustiti ponovo one što je narod najurio. Neka se oni ponovo muče. I dođu na vlast niotkuda – ni krivi ni dužni. Oni to jedva čekaju. Samo da pridobiju Dritka  i Joka. I eto njih opet. Eto i DPS-a, i  SD-a, i SDP-a, i Purka… Već odjekuje gromoglasno URA i živio CIVIS. Živjele manjine i tanjine. Pitajte Eskobara, ako ne vjerujete. Ionako, pjesnički rečeno, kako kaže onaj naš Matija „nema Crne Gore bez Turaka, neka ih vrnu pa će ih opet biti“.

Tako to nama i treba. Nijesmo mi ni zaslužili bolje. Taman neka nam rade o glavi baš oni za koje smo glasali. Pa neka i boli više, neka su i rane ljuće od svojega. A nijesmo ni glasali za mnoge od njih, no oni samo tako uobraženo misle. Narod je slijedio neke druge pastire. Ustao od nevolje, branio svoje postojanstvo – ono što mu je najsvetije. Narod branio, a odnarođeni razgrađuju. Kad otac preda kuću u ruke nezahvalnih sinova, ovi će je najprije srušiti, jer je nijesu ni gradili. Lako je rušiti ono što nije tvoje.

A kako onda da nam se ne desi ono što su ti isti, tobožnji sinovi naroda, od samog početka prizivali i zloslutili? Kako, kad nema ni jednog ubogog dana i časa, od te naše jadopobjede, da oni, koje smo poslali u narodnu skupštinu da nas mrče i predstavljaju, nijesu radili o glavi Vladi koju su, obavezni pred narodom, sami izabrali? Da je nijesu opanjkavali, ometali, sputavali – da je nijesu rušili, prostački psovali i prijetili joj smaknućem. Prisiljavali je da prizna i ono što jeste i ono što nije skrivila. Ogovarali je po selu od zore do mraka – kao zle žene. Onako „demokratski i frontalno“ – po naški. Šta bi radili i pričali o tuđoj, kad ovako blagosiljaju svoju (narodnu) rođenu? I ne samo oni, nego i mnogi drugi po raznim portalima što svakodnevno bulazne o sopstvenoj vladi i premijeru.

Kažu nema više podršku ni jednocifrenog broja poslanika – što je čista laž. A koga ti poslanici predstavljaju? Ako predstavljaju narod, otkuda im pravo da ruše svako ovo dobro što je narodu obećano i projektovano? Kako to da narodni predstavnici ne podržavaju ono što podržava i čemu se raduje barem osamdeset posto naroda? Umjesto da puste ljude da ostvare obećani program boljeg života. Pa, ako ne ostvare, imamo ih kad svi zajedno najuriti.

Ovako, sve su zle prilike, da će se mnogi, i to kad bude prekasno, i te kako ugristi za nepromišljeni jezik. I da će im se to o glavu obiti. I da će drumovi poželjet stručnjaka, a stručnjaka nigdje biti neće.

Pročitajte JOŠ:

Čedomir Antić: Manjinska vlada