Nije, Srbine moj, Vaskrs dan da se sećaš no dan koji će ti najrečitije svedočiti da živiš!

Piše: Mihailo Medenica

Šta je Vaskrs za Srbina?

Veli: “Danas nam se valja setiti Kosova i Metohije”!

Pitam: “Zašto baš danas?!”

Odgovara: “Pa, Vaskrs je, kad ako ne danas?!”

U dobroj nameri ovoga brata (a jeste čovek dobre duše) zapravo leži suština našega posrnuća: nismo narod koji treba da se seća već da živi sećanje!

Sećaju se oni koji imaju samo tren pa od tog koprenastog trena moraju otimati koliko mogu ne bi li satkali privid večnosti- a mi smo večnošću darivani toliko da doslovno koračamo vekovima, no…

Nikako da se otmemo laži da smo mali, da se trgnemo, da shvatimo da biti Srbin jeste biti darovan.

Ne samo imati svoje mesto pod nebom već imati ga rođenjem i na nebu!

Dato nam je da stojimo na vrhu, no vazda s tog vrha gledamo u ponor bojažljivo se pitajući kako ćemo sići, umesto da se zagledamo u beskraj, tamo odakle smo pošli i kuda idemo…

Narod koji je blagosloven Kosovom i Metohijom nema čega da se seća il priseća na Vaskrs – on Vaskrsenje živi!

Nije muka biti raspet – muka je ne shvatati da s raspeća vidiš dalje, bolje, čistije…

Nismo toliko stradali što smo bagatelisali živote no što smo shvatali šta život suštinski jeste!

Nije Kosovo i Metohija sveto zbog crkava i manastira već zbog tog mira i spokoja na kojem su i od kojeg su crkve i manastiri sazdani!

Narod koji je, ponavljam, darovan tom predivnom šakom zemlje na kojoj rađa nebo- jeste narod večnoti koji nema od čega strahovati, osim od samoga sebe.

A, strahujemo, čudo jedno koliko smo preplašeni sebe samih!

Koliko nam je lakše verovati da smo mali i pitati se kako sići s vrha ne razmišljajući kako smo se uspeli na vrhove..?

Čudo koliko ne shvatamo šta je za nas Kosovo i Metohija i šta smo mi za njega?!

Budemo li se sećali zavetne svetinje – sećaćemo se života kao milosti koja se drugome dogodila…

Pristanemo li da se, eto, o velikim danima setimo nikad shvatiti nećemo da za Srbina nema malih dana, jer svako je slovo našega kalendara – crveno!

Dok drugi pišu i dopisuju istoriju nas istorija svakoga jutra i svake noći ispisuje Kosovom i Metohijom!

Dok drugi izmišljaju ko su, šta su i odakle su – nama je dovoljno sesti kraj predaka i potomaka, eto ih na Kosovu i Metohiji!

Dok se drugi uspinju na dohvate nebo, pa opet ne mogu, Srbinu se nebo o ikone razliva…

I, ništa od ovoga nije mit, nije ovo pusto naklapanje, mit valja onima koji od jalovišta žele da načine oranicu, a ne narodu koji je darovan pakom zemlje gde poseje raspeća i požnje nebesa…

No, to što je šaka ne znači da se bez njega može, naprotiv, sve što je istinski vredno u šaku i stane, sve se ostalo raspe…

Nije, Srbine moj, Vaskrs dan da se sećaš no dan koji će ti najrečitije svedočiti da živiš!

Nije Kosovo i Metohija izgubljeno pa da ga žališ, večno je ono, no smo mi bez njega izgubljeni, ali za nama neće imati ko da zažali ne shvatimo li da nije suština u pitanju kako sići s vrha već spoznaja kako smo do vrha stigli..?