Nije to taj neprijatelj, Sizife!

Piše: Dmitrij Galkovski

Prevod: Želidrag Nikčević

Čudna zakonitost: što Ukrajina više mrzi Ruse, što se više sa njima bori, Ukrajincima postaje sve gore. A onda „kolege“ još više pomažu Ukrajini. I od te njihove pomoći, što je veća, biva sve gore i gore.

Zamislite šta bi bilo da dobri Zapad Ukrajini nije pružio ogromnu pomoć od samog početka specijalne operacije. Verovatno bi stradalo nekoliko stotina ljudi, bili bi raspisani vanredni izbori u Kijevu, a Donbas bi bio proglašen demilitarizovanom zonom. I to bi bio sav užas. Sve u svemu bi trajalo dve nedelje. Ali Ukrajincima su pomogli. Snažno. I još će pomagati; dalje i više. I, vrlo verovatno, uskoro će pomoći u tolikoj meri da će i današnja situacija biti predmet nostalgičnih sećanja na gotovo miran život.

Pre mnogo godina primetio sam jednu čudnu osobinu ukrajinske psihologije. Oni Ruse u svojim fantazijama prikazuju kao mračne i glupe orke – a pritom su sigurni da se Rusi neće ponašati kao orke. Neće odgovarati na uvrede, neće vršiti ekonomski pritisak, neće slati svoje trupe na teritoriju Ukrajine, neće udarati po pozadinskim bazama i vojnim fabrikama. I kasnije neće udarati na elektrane i transportna čvorišta. I kasnije neće koristiti taktičko atomsko oružje. I, konačno, neće bacati megatonske bombe na Lavov i Kijev. Neće uraditi ništa od ovoga.
A zašto Rusi ovo neće uraditi ako su, po rečima samih Ukrajinaca, orke? Zar u tako neustrašivoj i večito optimističnoj poziciji Ukrajinaca nema neke kontradiktornosti? I šta postižu Ukrajinci svojim ponašanjem? Čini se – bilo šta, samo ne mir i prosperitet za njihovu otadžbinu.

Morate izabrati svoje prijatelje, ali takođe morate izabrati i svoje neprijatelje. A Ukrajinci su sami sebi izabrali neprijatelje, jer je njihova agresija na Rusiju bila jednosmerna. Ukrajina je stekla nezavisnost pod basnoslovnim uslovima. Kremlj je počeo da joj pruža kolosalnu ekonomsku pomoć – zapravo, kao delu sopstvene zemlje. Kao odgovor, za početak, u Kijevu su izdate novčanice sa portretom Mazepe, ruskog nacionalnog izdajnika, a onda je krenulo. U čemu je stvar? Mnogostradalni ukrajinski narod tek treba da shvati da je neustrašivo ušao u sukob uopšte ne sa onim ljudima protiv kojih sad vodi ratna dejstva. Ukrajinci ne razumeju da se, boreći se protiv Rusije, uopšte ne bore sa „kacapima“ ili, kako su sami sebe ubedili, sa „mokšama“, već sa bezdušnom međunarodnom kancelarijom, svetskom birokratijom, koja u principu nema ništa lično ni prema Rusima ni prema Ukrajincima, ni prema Poljacima, Kinezima ili Urugvajcima. Rusi tu ništa ne odlučuju. Nažalost.

Svaki Ukrajinac u dubini duše savršeno dobro zna da Rusi zapravo nisu njegovi neprijatelji. To je narod od koga Ukrajinci nikad nisu imali nikakva šikaniranja, već samo popustljivost i ustupke. Kako je Lenjin jednom iskreno rekao: Rusi su glupi dobrodušni ljudi koji uopšte nisu podesni za revolucionarni teror. Sa njegove tačke gledišta, sa tačke gledišta zlog čoveka i rusofoba, ovo je bio prekor, i, moram reći, ne sasvim zaslužen, jer Rusi, sa svom svojom spoljašnjom dobrotom i pokornošću, mogu da se bore i, kad zagusti, znaju kako.

Ali ima istine u Lenjinovim rečima. Ukrajinci samo ljute Ruse sa tim „orke“. Rusi, naravno, nikad ne bi zaratili sa Ukrajincima, a sve i da je do takvog sukoba došlo, njihov cilj bi bio upravo format specijalne operacije, sa minimalnim gubicima, a ne godine muke, a potom i vekovna ugnjetavanja. A sad sve ide ka vekovnom ugnjetavanju, jer Ukrajinci ne ratuju sa Rusima, već sa međunarodnom korporacijom. To jest, sami sa sobom. Ta korporacija se plaši samo jednog – da se Rusi i Ukrajinci ne pomire. Prema tome, dve budale se ljuljaju na ljuljašci. Rusija ima veću težinu, pa je zato na onoj drugoj strani ljuljaške Ukrajincima od svakog narednog pokreta sve bolnije, ali to suštinu stvari ne menja.

Izvor: Telegram kanal D. Galkovskog/Fejsbuk profil Želidraga Nikčevića