Никола Маловић: Добрим књигама ми увек осолимо нашу памет

Наш саговорник има три пословна идентитета: писац је, књижар и издавач. Као књижар – а по дозволи насљедника Јова Секуловића који је три године пре Геце Кона у Београду отворио књижару у Херцег Новом, баштини традицију најстаријег српског обалног књижарства, од 1898. Уредник је издавачке делатности херцегновске књижаре „Со“ која објављује књиге са морском, поморском и бококоторском тематиком.

Никола Маловић је наш најнаграђиванији обални писац, не рачунамо ли класике попут Сима Матавуља. Рођен је 1970. у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и око 3.000 текстова.

Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.

Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).

Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017). Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019). Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019).

Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019). Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“). Члан је Српског књижевног друштва. Са Слободаном Владушићем, Владимиром Кецмановићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем основао је књижевну групу П-70, проза на путу. Живи и ради у Херцег Новом.

И ове године НИН-ова награда изазвала је велике контроверзе на српској књижевној сцени. Као једном од 18 иницијалних прошлогодишљих потписника бојкота НИН-ове награде, какав је данас Ваш став према овом, некада престижном књижевном признању?

Прошле године, дан прије додјеле 66. НИН-ове награде, нас је 18 писаца оба пола потписало документ под називом: „Бојкот НИН-ове награде“. Нисмо то учинили у минут до 12, како противници тумаче, зато „што смо били разочарани и љути“ не нашавши се дјелима у ужем и најужем избору, него смо до последњег тренутка држали да НИН-ов жири можда може да преломи и одустане од погубне и зле традиције искључиво идеолошког читања српског романа. НИН-ов жири наставио је да жирира и по бабу и по стричевима из иностранства. Што се нас тиче, НИН-ова награда је умрла, и ми смо прогласили њену смрт.

Останимо још мало на овој теми… Ви, потписници, и истомишљеници чији број од прошле године не престаје да расте, као један од највећих проблема истичете питање стручности жирија. Да ли је књижевна критика у читавом региону, заиста, недовољно стручна и шта је већи проблем: квалитет написаних дела или недостатак праве књижевне критике?

Да, казали смо да о овој награди одлучују некомпетентни људи, за које није јасно по ком мјерилу су бирани. Предсједник жирија нема формално образовање које би га учинило чланом златног књижевног цеха, нема углед цеха. Жири није промијенио ни длаку ни ћуд откако је седмичник НИН постао иностран власништвом, што се годинама види из списка романа који улазе у ужи и најужи избор. Ове године је и један црногорски роман ушао у најужи избор, што ће рећи да се „награда за најбољи српски роман“ регионализује.

Питате да ли је већи проблем квалитет написаног дјела или недостатак праве књижевне критике? Највећи проблем је идеолошко читање најбољих дјела савремене српске књижевности.

До јуче најцјењенија књижевна награда, откако је постала инострана, нема више за циљ да награђује најбољи српски роман.

Узалуд се ми заваравамо да је НИН-ова награда домаћа. Није.

Странци преко својих „корисних идиота“ у жирију спроводе субверзивну активност растакања племенитог ткива српске књижевности на начин да српски писац, парадоксално, не може да добије награду за најбољи српски роман.

Ових дана су се у Херцег Новом духови поприлично узбуркали због отварања реновиране Андрићеве куће? Друштвеним мрежама кружи не баш најсрећније срочен допис – позивница, а једна од повода за негодовање је и долазак Михаела Мартенса који се није истакао као пријатељ Срба и српске културе?

Духови су се, с разлогом, више узбуркали у Београду, јер у Београду живи херцегновски интелектуални кајмак.

Позвати еминентне српске интелектуалце, башка и једног мртвог, позивним писмом које врви од грешака свих врста – јесте за дисквалификацију најмање једног одговорног. Посебно због најављеног госта, публицисте Мартенса, Србима нимало склоног. Није ово требало Херцег Новом, али је објашњиво. Бољи и виши пођоше бољима и вишима а граду основаном 1382. због трговине сољу једва и овакви кадрови допадоше.

Постоје гафови који могу да се догоде, а постоје и гафови који уопште не смију да се догоде.

Мартенсову књигу о Андрићу је објавила Лагуна, па се можда Херцег Нови повео за издавачким брендом, иако Лагуна не одговара за ставове својих аутора. Али је неписменост то што се у кровној институцији културе не смије да толерише.

Шта је Вама као писцу, лично важније? Суд критике или суд читалаца?

Суд критике и суд читалачке публике су спојени судови.

Једнако прија када суд учених критичара (сем ако нису прокажени као чланови НИН-овог жирија) одлучи да награди ваш роман – као и спонтано јављање непознатог читаоца који казује да је прочитао све ваше књиге или пак један роман више пута!

Као писац који је награђен 10 пута не могу да знам да ли би ми се ико спонтано јавио као читалац који је прочитао сва моја дјела или пак као читалац који је више пута прочитао неки мој роман а да није било награда књижевне критике. Зато кажем да су судови критике и публике спојени судови.

Да ли су пандемија и време изолације утицали на Вас у смислу да више радите и пишете или није било неке разлике?

Као човјек с три пословна идентитета, књижевним, књижарским и издавачким, упрего сам током доба од короне све снаге да опстанем као књижар и издавач.

Писац у мени имао је проблем у вези с новим романом који настаје годинама, још увијек само у уму: како да буде савремен у тренутку рођења када ће се све око њега промијенити?

Мислим да сам пронашао формулу.  

Да ли Вас, ко уредника, контактирају неафирмисани писци? Желе ли да виде шта мислите о ономе што су написали? Шта им кажете?

Младе писце генерално дестимулишем да било шта објаве у Књижари Со.

Сви који се обраћају Књижари Со а не, нпр. Лагуни су аматери. Књижара Со би могла да заради тако што би аматерима штампала књиге о њиховом трошку, али тиме ми не бисмо да се бавимо. Осредњост не треба да има књигу, ма колико то жељела. Осредњост је за фиоку.

Мој је већи проблем што ми на седмичном већ нивоу долази најмање једна књига с молбом да кажем што мислим о тој збирци, о том роману? У опасном сам проблему, јер не памтим када сам посљедњи пут сам изабрао себи лектиру, од све силесије домаћих задатака које ми задају махом племенити аматери.

Радили сте и као професор у которској Поморској школи. Какве утиске носите из професуре? Јесу ли млади били заинтересовани за нова сазнања и колико се новије генерације разликују од наших?

Као професор у древној которској Поморској академији, јер она то суштински јесте, трудио сам се, 2001-2005, да курс окренем што више према поморачкој књижевности. Нису ти кадети били предодређени да постану умјетници, него морски вукови, па сам им сваку кап описаног мора истицао у први план, посебно дјела ван лектире, као што је „Експедиција Кон-Тики“ Тора Хејердала, круна свих авантура, истинита прича о томе како су на сплаву од балзе, 1947. године, пет Норвежана и један Швеђанин, препловили Пацифик и о томе оставили писанога трага…

Преко двадесет година се бавите писањем, а све време је море Ваш доминантан мотив. Шта још море представља за Вас?

Море је чудо. Прича се у фамилији да су ми се очи обојадисале у плаво кад сам га видио.

Пишући најаву за овај интервју поменули смо Вас као Лутајућег Бокеља. Колико има Вас у истоименом роману, и да ли себе видите као неког модерног Лутајућег Бокеља?

Лутајући Бокељ је назив парадокса.

Почесто сам и питомцима которске Поморске академије говорио: Сви сте ви Одисеји. Одлазите да бисте се вратили.

Роман Лутајући Бокељ истиче оно по чему је митски Одисеј, познат по својим лутањима – управо мање познат. А то је да родну Итаку уопште не напушта.

Тако и Лутајући Бокељ у роману води читаоца у обилазак пет димензија званичнои најљепшег залива на свијету.

У роману Једро наде писали сте о морнарским мајицама, и њиховом значају за развој града Пераста. Да ли је морнарска мајица и даље Ваша амајлија, и шта је Ваше једро наде данас?

Роман Једро наде на енциклопедијски широк начин говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету, а то је пругастоплави дезен морнарске мајице.

Финале маестозо роман доживљава у проученој тврдњи да је најпознатији морепловац свих временас, Кристифор Колумбо, највјероватније био конверзос, Јевреј поријеклом, јер је мало чудно да на бродовима Ниња, Пинта и Санта Мариа нема католичког свештеника иако смо ми учили да је ширење католичанства био један од мотива финансирања мисије, али има именом знаног Луиса де Тореса, тумача за хебрејски, из чега испада да је прво Здраво! изречено у Америци било на хебрејском језику, а то баца сасвим ново свијетло на нама знану историју.

Власник сте Књижаре „Со“, једног од најпрепознатљивијих брендова Херцег Новог. Зашто се Ваша књижара зове „Со“ ?

Памтим хук земљотресне стихије која је 15. априла 1979. порушила Бокељско приморје и оно мало Црногорског, између Бара и Улциња.

Док ви мени комплиментавате како сам власник Књижаре Со, све моје имање може да се уруши у хипу, за неколико десетина секунди.

Зато увијек на питање да ли је Никола Маловић власник Књижаре Со казујем да није, него да је Бог.

Књижара Со налази у граду који је 1382. настао због трговине сољу, на главном тргу који се некад звао Трг соли. Зове се тако и зато што ми добрим књигама увијек осолимо нашу памет.

Пред крај, како је то бити савремени писац који има плочицу са својим именом у једном знаменитом београдском хотелу? Хоћете ли да поделите ту анегдоту са нашим читаоцима?

Имао! Хотел у коме сам одсиједао деценију и по – затворен је. Све до скоро, испред собе 308, с повлашћеним погледом на Теразије, писало је ћирилицом:

У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске.

Како гласи финална порука нашим читаоцима?

Каже Павић, достојни лауреат НИН-ове награде док је она још увијек била српска:

Важнија је, дакле, вера гледања, слушања и читања од вере сликања, појања или писања.

Извор: портал Чудо / Јелена Недељковић Благојевић

Прочитајте ЈОШ:

„Дара из Јасеновца“ се од данас приказује у Америци, али уз још једну оштру критику

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: