Никола Маловић: Умјетности нема без става, без обзира на цијену

Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 10 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додељује Српска академија наука и уметности. Један је од оснивача данас водеће књижевне Групе П-70 (са Владимиром Кецмановићем – Београд, Слободаном Владушићем – Суботица, Дејаном Стојиљковићем – Ниш и Марком Крстићем – Београд), књижевне Групе која ове године на 64. Београдском сајму књига слави 10 година постојања.

Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 10 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 5 издања), Маловић је прошле године за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“ (2 издања) – наслов који нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.
Не рачунамо ли класике попут Матавуља, најнаграђиванији је српски обални писац.
Маловић је оснивач херцегновске Књижаре Со, књижарске и издавачке куће која ове године слави деценију и по постојања.

Дефинишете себе као српског обалног писца?

Да, између осталог и зато што се трудим да у романима онеобичену Боку Которску увијек приказујем као teatrum mudi, као слику свијета.

Бити дефиницијом српски обални писац значи у неку руку бити светионик, значи писати на матерњем језику са рубног, управо медитеранског простора. У временима када је Србија постала земља омеђена само копном, држим да је веома важно да српска књижевност буде конектована с традицијом тако што ће неко стално држати прст у мору. Јер тада си, каже пословица, повезан са цијелим свијетом.

О чему говори ваш нови роман? Ко га издаје и када се појављује?

„Галеб који се смеје – роман за децу и одрасле“ је алегоријски роман. Говори о времену у које смо уроњени и о таласима који долазе.
Главни јунак је галеб Симон који ће нам потказати свијет у коме је могуће да се на острву Мамула, некадашњем злогласном логору, сада гради луксузни туристички ризорт. Имаћемо наутичку историју, с морепловцима, имаћемо екологију, имаћемо љубавну причу, имаћемо бајку – илустровану двијема мапама, једним печатом и са чак 59 фотографија Боке Которске – најљепшег залива на свијету.

Роман је у штампи, тако да очекујем да ћу га потписивати на Сајму, на штанду Књиге комерц.

Да ли и даље мислите да је бити српски писац у Црној Гори исто као пуцати себи у руку?

Све мање себе видим чак и у одговорима који у себи имају Црну Гору. Ја сам Бокељ, и то посебно Црна Гора све чешће треба да има на уму. Узела ми је све на чему сам професионално могао да изградим будућност, и струку, и језик, и писмо. Али ми је и помогла. Будућност никога од нас неће питати какве смо препреке имали на животном путу, него што смо урадили упркос њима.

Аутор сте вероватно најкоментарисаније прве реченице у савременој српској књижевности, оне из романа „Лутајући Бокељ“: „Још увијек мислим на српском.“ Није ли она помогла да дођете до армије утицајних читалаца?

Мислим да сам до мора читалаца дошао текстом који слиједи након те прве најкоментарисаније реченице.

Откуд вам храбрости да се борите за очување српског идентитета у Боки Которској?

Не доживљавам себе као нарочито храброг човјека. Напросто живим радећи најбоље што знам оно у чему сам добар. Игром прилика то само штрчи од просјека и доживљава се као храброст.

Могу ли се политички коректни уметници звати уметницима?

Не. То су умиљата но гадна јагњад блиска разним изворима финансирања.
Политички коректна умјетност се додворава спонзорима, и уринира, умјесто да поји читаоце, гледаоце, или слушаоце. Умјетност мора да је истинита. Умјетности нема без става, без обзира на цијену, умјетности нема без муда.

Шта је пресудило да у низу ваших интересовања књижевност однесе победу?

То што не бих могао да добацим до Музике. Тако је мислио и Павић. Књижевност је на другом мјесту, сликарство на трећем.

Црна Гора се придружила санкцијама Русији, признала Косово, иако вероватно већина становништва није била за то. Колики је утицај Запада на политичка догађања у Црној Гори и колико Црна Гора стварно води независну политику?

Црна Гора, као ни Косово, нема спољну политику. Њу јој други кроје.

Куда иде црногорско друштво?

Као што се свемир све више шири, тако се и Црна Гора све брже одваја од Србије. На путу у три лепе.

Како вам данас изгледа Србија?

Потпуно разваљено. Да је Црна Гора и остала у државној заједници, то више не би имало смисла. Ко нас је разбијао, није дангубио.

Шта још трује времена у која смо уроњени, осим, како сте раније казивали, брзине и све присутнија НВО едукације?

Недостатак оперативне политичке мисли. Наш народ је постао апатичан, кротак и безидејан. То није у духу нашег слободарског народа. Један од разлога зашто је то тако може се пронаћи сваког дана на трафици када се упореде махом исти тровачки наслови у свим дневним новинама.

Ко су, по вашем мишљењу, Срби који су највише задужили наш народ, осим Тесле, Пупина и Ђоковића?

Први након ове тројице су родитељи који сваког дана раде на томе да им дјеца остану и спасу ову земљу. Тамо гдје је боље, тамо је двапут горе. Један ће успјети, девет неће.
Тесла, Пупин и Ђоковић за мене нису издајице зато што су отишли, а отишли су зато што овдје не би могли да буду Тесла, Пупин и Ђоковић. Ми сви остали можемо, и хајде да покажемо како само комплетни идиоти не знају да зналачки посложе коцке бољег живота.

Мислите ли да је живети у крају каква је Бока Которска, привилегија за писца? Можете ли замислити себе на неком другом месту?

Иво Андрић ништа вриједно спомена није написао у кући с погледом на улаз у Залив. Његов есеј о Његошевим младим данима, током школовања у Херцег Новом, заостаје за Андрићевим другим есејима.

Бока није привилегија за писца јер је море живи флуид који отима виталне мисли. Тешко се на мору пише о мору.

Чини ми се да сам успио да проговорим аутохтоним сликама, укусима и мирисима јер их као 325 година стар Медитеранац заиста осјећам.
Живот на другом мјесту? Могао бих себи да приуштим зимску београдску резиденцију. Но помисао да ћу, ма не дај Боже, затећи Аладина који с моје терасе отире свој тепих – демотивише ме да мијењам географију. Херцег Нови је био под Турцима 100 година. Летећи ћилими зелене боје већ се виде у плавим зеницама древних Примораца.

Драгана Матовић (Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: