Nikola Milovančev: Draža Mihailović o broju žrtava (II) – 823.000 Srba ubijeno po izjavi Pircia Birolija (do početka 1943)

Piše: Nikola Milovančev

Osim izveštaja Draže Mihailovića, koji je predsednik emigrantske vlade dr Slobodan Jovanović poslao kraljevskom poslanstvu u Lisabonu 27. januara 1943, sačuvan je još jedan telegram sa sličnom sadržinom, koji je predsednik vlade poslao u Lisabon pola meseca kasnije, 11. februara 1943.

Dok je prvi izveštaj kraći i pretežno političke prirode (uz navođenje broja o 600.000 Srba ubijenih u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj), drugi je u celosti, osim vesti o odluci konferencije šefova Gestapoa u Beču o uništenju četničkog pokreta, posvećen ratnim žrtvama.

Prva strana šifrovanog telegrama emigrantske vlade od 11/12. februar 1943.

Kao i kod prethodnog, i kod ovog izveštaja se podaci odnose na period do kraja 1942. godine. Za drugi Mihailovićev izveštaj je značajno da se u važnom podatku, o 823.000 ubijenih Srba, Mihailović izričito poziva na izvor informacije: navodi se da je to bio italijanski guverner Crne Gore (general Pircio Biroli – nap. N. M.).

Osim spomenutog Birolijevog podatka, pridobivenog od saradnika u Crnoj Gori, u ovom Mihailovićevom izveštaju se navodi i više drugih informacija, koje su očito dostavili obaveštajni organi i ravnogorske jedinice sa terena, a odnose se na pojedine konkretne slučajeve zločina.

Prema iznesenim obaveštajnim podacima o brojevima ubijenih pripadnika talaca i pripadnika Ravnogorskog (četničkog) pokreta treba se odnositi sa kritičke distance, jer su izveštaji pisani ne na osnovi dokumenata, već po ocenama sa terena, a očito su postojale i teškoće u prenosu izveštaja (vidljiva je i u telegramu dilema predsednika vlade Jovanovića o broju interniranih u Južnoj i Istočnoj Srbiji).

Posleratna dokumentacija je npr. utvrdila da je u bestijalnom ustaškom uništavanju Srba u Sremu pod komandom Viktora Tomića, bilo znatno manje žrtava.

Jedina informacija koja se u telegramu od 11. februara 1943. ne odnosi na žrtve je već spomenuta vest o konferenciji šefova Gestapoa u Beču, održanoj u novembru 1942. godine, i o njenoj odluci da se uništi Jugoslovenska vojska u otadžbini odnosno Ravnogorski pokret.

Postavlja nam se pitanje: iz kojeg izvora je Mihailoviću stiglo ovo obaveštenje? Po oceni pisca ovog članka, to je mogla da bude obaveštajna mreža ilegalne Komande Severnih pokrajina u Zagrebu, kojoj je na čelu bio poznati obaveštajac, potpukovnik Žarko Todorović – Valter. U Zagrebu je naime imao sedište i Hans Helm, šef Gestapoa za najveći deo okupirane Jugoslavije. Vezu zagrebačke Komande Severnih pokrajina sa Beogradom je 1942. održavao Anton Šram[1].

Istraživanje navoda o sastanku šefova Gestapoa u Beču novembra 1942, odnosno o donošenju odluke o uništenju Ravnogorskog pokreta na njemu, svakako ostaje na nekome od mlađih istraživača, koji će se baviti proučavanjem nemačkih vojnih odnosno obaveštajnih arhiva.

Druga strana šifrovanog telegrama emigrantske vlade od 11/12. februar 1943.

Iz Londona 11 februara 1943 u 19,40
U Lisabonu 12 februara 1943 u 11 časova

Od Generala Mihajlovića, Ministra vojske i mornarice, primio sam sledeći izveštaj:

„Dosad pobijeno u Jugoslaviji 823.000 Srba. O ovome izjavio talijanski Guverner Crne Gore prema podacima koje imaju Italijani. Ustaški guverner Srema i bivši pukovnik Viktor Tomić, pobio u Sremu 30.000 Srba od septembra do kraja decembra. Pored toga, u Pavelićevoj Hrvatskoj dosad pobijeno 600.000 Srba.

BUGARI i dalje ubijaju nevino stanovništvo po selima i varošicama. U okrugu Surdulica, Niketića od 6 meseci i Mihajla Nikolića od 5 godina.

BUGARI spalili 40 kuća u srezu Despotovačkom zbog toga što su u njima ranije stanovali naši četnici. Javno zapretili da će spaliti svaku kuću u koju dođu četnici.

U Krupi jedan bugarski vojnik teško ranio jednog Nemca (a u ?) Vladičin Han, Lebane, Vranje, Preševo i Prokuplje streljali 700 lica, internirali 20 (ili 2.000 ?) i spalili 5 sela.

Vojnici prilikom pokolja u Krivoj Reci nabili na bajonet: Milanku Miličić, dete od godinu dana, Veru. Zbog toga Nemci okrivili Srbe i zapretili da će pobiti 100 nevinih Srba u slučaju da Nemac umre.

Na konferenciji šefova Gestapoa svih okupiranih država, održanoj u Beču sredinom novembra prošle godine, rešeno da se naša organizacija uništi bez obzira na sredstva i velike žrtve, i da se protiv srpskog naroda preduzmu specijalne mere.Jedna žena ranila dva nemačka oficira u Mladenovcu od kojih jedan umro. Zbog toga streljano dosad 50 talaca iz okolnih (?) mesta.

Prilikom odlaska iz Ivanjice, Nemci silovali Milevu Mijatović, zadavili je i zatim izbacili iz kola.

U Jajincima, kod Beograda, streljano 27. decembra 1942. 900 stotina mojih pristalica, među njima 68 aktivnih oficira”.

U saopštenju prednjeg general Mihajlović apeluje da se sa ovim ubijanjem Srba u masama upozna svetska javnost sa napomenom da je naša zemlja natopljena srpskom krvlju i da se broj žrtava bliži jednom milionu.

Molim nastojte dati ovim podacima što širi publicitet i sa njima upoznati tamošnju širu javnost. D. V. K. POV. BR. 13.

POV. BR. 879

JOVANOVIĆ

(rukom ispisano ćirilicom: Draža Mihajlović)

Pečat latinicom (ćirilicom samo upisano „februar”): POSLANSTVO KRALJEVINE JUGOSLAVIJE

N° 234 12. februar 1943. Lisabon.

/Arhiv Jugoslavije, arh. jed. 380 – Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu, fasc. 1, jed. opisa 5/

÷
Rezimirajući izveštaj Draže Mihailovića, tadašnjeg ministra vojnog kraljevske emigrantske vlade, jedinog člana te vlade koji je boravio u zemlji, možemo zaključiti da se podaci o ukupnom broju žrtava izneseni u ovom dokumentu poklapaju sa nekim drugim ocenama iznesenim u diplomatskim dokumentima iz tog vremena. Primetno je i da Mihailović apeluje na kraljevsku vladu, koja je zbog unutrašnjih odnosa u vladi oklevala da odlučno progovori o obimu zločina (uglavnom činjenih nad Srbima), da upozna svetsku javnost sa tim zločinima.

[1] Dr Pavle Milošević: Jugoslovenska vojska u otadžbini 1941-1945, Srpska liberalna stranka, Beograd 2005, str. 222. Inače, po istraživanjima dr Pavla Miloševića (članak „Povratak Otpisanih – istina o beogradskim ilegalcima”, Pogledi, Kragujevac), posle provale u Zagrebu su uhapšeni i zatim odvedeni logor Mauthauzen: Paul Halavanka, trgovac, sa Sušaka (pravilno: Halavanja, iz Siska – nap. N. M.) rodom; Dragutin Matijašević (pravilno: Matijašić – nap. N. M. ), činovnik (po izjavi Branislava Ćelapa objavljenoj 2016. g., posle povratka iz Mauthauzena je D. Matijašić ubijen od komunista); Kajka Tomić, profesor, 25. 11. 1943. premešten u Aušvic (rođen 23. 9. 1913. u Boboti kod Vukovara – nap. N. M.); Teodor Salomon, student tehnike; Stanko Tančić (pravilno: Tončič – nap. N. M.), doktor prava (i on je, po izjavi Branislava Ćelapa objavljenoj 2016. g., posle povratka iz Mauthauzena, 1945. ubijen od komunista); Zlata Deželić, profesorka; Tihomir Krečić (pravilno: Krečič – nap. N. M.), student tehnike. A dr Fikreta Jelić-Butić navodi („Četnički pokret u Hrvatskoj 1941-1945”, Zagreb 1986, str. 173) izveštaj Hansa Helma Berlinu, da je u noći 8/9. IX 1943. uhapšen „rukovodeći štab Draže Mihailovića za Hrvatsku, Slavoniju, Baranju, Bačku i Banat”. Ona takođe spominje da su uhapšeni Viktor Holjac (po mojim saznanjima je Viktor Holjac – Tajček, predsednik Jugoslovenske akademske čitaonice u Zagrebu, ubijen od ustaša u Jasenovcu, u 33. godini života, marta 1945.); Đivo Tonković; prof. dr Fran Tućan (minerolog svetskog glasa, takođe jugoslovenski nacionalista – nap. N. M.) i poznati sokolski radnik i sportski novinar Hrvoje Macanović (zatim odveden u logor Mauthauzen – nap. N. M.).

Međutim, grupa Holjac – Tućan – Macanović je uhapšena krajem juna i očito je da su bile dve provale. O provali grupe Macanovića i drugova pričao mi je tokom 1991. publicista Vasa Kazimirović; on je tada boravio u Ljubljani skoro dve godine, čekajući dozvolu da se vrati za Beograd, posle više od dve decenije boravka u Beču. Kazimirović je tokom Drugog svetskog rata bio komunistički komesar jednog partizanskog odreda u Šumadiji, a posle rata blizak organima bezbednosti nove vlasti. Rekao mi je da su četničke obaveštajce u Zagrebu Gestapou verovatno potkazali komunisti i to je ilustrovao jednim svojim zapažanjem iz proleća 1966. Po Kazimirovićevom pripovedanju (ovaj navod treba proveriti i to će biti putokaz za dalje istraživanje), on je u proleće 1966. godine počeo da objavljuje jedan feljton u zagrebačkom nedeljniku „Vjesnik u srijedu” (tada popularno zvan „VUS”). Štampan je prvi nastavak, a zatim je dalje objavljivanje feljtona prekinuto bez obrazloženja. V. Kazimirović je bio uveren, da su u Zagrebu posumnjali da je on na tragu komunističkog potkazivanja Mihailovićevih pristalica Gestapou, i da je zato prekinuto objavljivanje, a ujedno i njegovo dalje istraživanje neželjene teme.

Izvor: Stanje stvari