Никола Милованчев: О Логору смрти у Земуну – 80 година касније

Пише: Никола Милованчев

2019. године, на 75. годишњицу распуштања стравичног концентрационог логора Земун, сабрали смо се први пут да обележимо и опојемо, на јеврејском делу земунског гробља, православне српске жртве тог логора, којe овде леже. Сада, после пет година, одржасмо први крсни ход, а први пут у 80 година служена је и заупокојена литургија жртвама земунског логора. Доказ је то да никада није касно, да је Васкрсли Господ Исус Христос жив, и да ће нам помоћи када год се ми макар и мало потрудимо!
Шта рећи о логору Земун, обележавање чијих жртава је најпре систематски избегавано – вољом политичких власти после Другог светског рата, а затим изостало и и нашом заборавношћу, па и немаром? Још пре више од 50 година, као младићу гимназијског узраста, постало ми је јасно да постоји политички разлог, због којег нема комеморација у Земуну, иако се врше, и стратишта достојно споменички уређују у Краљеву, Крагујевцу, Јајинцима и другде. Сазнања о логору Земун и жртвама које су ноћу вожене на земунско гробље, уз клопарање точкова запрежних кола са којих се цедила крв преминулих, добио сам зато у породичном кругу. Каснијим историјским истраживањима сазнао сам пуно више.

Концентрациони логор Земун створен је крајем 1941. године, најпре као Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin). Већ 28. септембра 1941, нацистичке власти су донеле одлуку, дa на острву код Сремске Митровице, подигну два логора: један логор за Јевреје и Роме, а други као логор за 50.000 српских талаца. Из овог је видљиво, да је спреман геноцид над ова три народа. Због поплавности терена, касније је одлука промењена и, договором власти Рајха и Независне државе Хрватске, нађена је друга локација: простор доратног Сајма, на подручју Земуна уз леву обалу Саве, а власти НДХ сагласиле су се да се логор шаљу Јевреји из окупиране Србије. Независна држава Хрватска поставила је нацистичкој Немачкој, приликом оснивања логора на Земун, крајем 1941. услов: да у логору не буде стражара Срба. Још 50-их година прошлог века, власти САД су објавили енглески превод заплењених немачких дипломатских докумената („Documents on German Foreign Policy 1918-1945“). 1954. је у овој серијској публикацији објављен документ о оснивању логора Земун (серија Д 1937-1945, том XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, документ бр. 566). Феликс Бенцлер, немачки дипломатски представник у Србији (у рангу опуномоћеног министра) је 8. децембра 1941., приликом посете Берлину, обавестио о плану за уништење Јевреја из Србије. Од децембра 1941, па до пролећа 1942, по проценама Државне комисије за утврђивање злочина, из земунског логора убијено је између 6.000 и 7.000 Јевреја. Од почетка априла па до 10. маја 1942. убијани су најмонструозније, најћешће гасом у два камиона гушегупке, посебно нарученим из Немачке, и то током превоза у Београд, а затим сахрањивани у Јајинцима. У Јеврејском логору Земун је убијено и између 60 и 100 Рома, док је око 500 Рома пуштено до априла 1942, залагањем органа власти окупиране Србије, које су настојале да им докажу завичајност у Београду, односно Србији, да би спречиле њихову ликвидацију. У другој половини априла 1942. су немачка полиција у окупираној Србији и усташка полиција склопиле споразум о преузимању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старој Градишки у земунски логор, ради њиховог упућивања у немачке логоре у Западној Европи. Тиме је створен правни оквир за довођење великог броја, више десетина хиљада углавном српских логораша из НДХ. Од маја 1942. овај логор је зато добио и нови назив: Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin).

У лето 1942. су се очито вршиле припреме за проширење логора, за довођење великог броја нових логораша, што закључујемо по документу др. Анте Никшића, тада представника НДХ код немачких власти у Београду. Он је, 22. јула 1942, послао обавештајни извештај у Загреб, да се припрема постављање дрвених барака „за бунтовне елементе из НДХ“, и да то изазива незадовољство Београђана, па се спрема паљење барака. Никшић је у том поверљивом документу споменуо и, да је обавестио немачке власти о планираној саботажи. Овај извештај наводи хрватски новинар Александар Војиновић, у својој књизи „НДХ у Београду“, објављеној 1995. у Загребу.

Историчар др. Душан Самарџија је објавио у књизи „Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941-1945. (Б. Дубица, 1984.) именом и презименом 3.075 жртава (Срба) из Босанске (Козарске) Дубице, убијених, са назнаком места смрти „Земун“ .Већ што је било српске народности! Сам нацистички дипломата Бенцлер наводи у извештају Берлину од 30. августа 1942. да је у Логору Земун преко 9.000 ухапшених, од тога више од пола деце и стараца, да најстарији има 104 године, и да дневно умире 100-200 људи (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Гетинген 1970, стр. 205). Владимир Жерјавић је у свом делу „Губици становништва Југославије у другом свјетском рату“ (Загреб, 1989.), у којем је драстично умањио број српских жртава у НДХ, за логор Земун навео (на стр. 176) да је „од јесени 1943. до прољећа 1944. стријељано 10.000 људи“ – дакле само за нешто више од пола године! Он за овај логор укупно наводи следећи број жртава: из Срема 10.000; са Козаре, Баније, Кордуна и Лике 10.000; Јевреја 3.000-7.000. Секретар загребачке јеврејске општине Александар Арнон изјавио је на суђењу Ајхману у Јерусалиму (заседање 46, 19. маја 1961.) да је кроз земунски логор („Сајмиште“) прошло око 90.000 лица, од тога 7.000-8.000 Јевреја. По исказу Марије Сабо, Хрватице из Бијелог Брда код Осијека, на суђењу Алојзију Степинцу 1946. године: само из овог села код Осијека отерано је у логор Земун 360 људи од којих је 56 убијено.

Споменимо и сведочење Никодина Ђурашковића, који је са 1.200 црногорских четника после хапшења у Колашину доведен на Сајмиште 18. маја 1943. и ту су, пре упућивања у логоре у Немачку, остали две седмице: „Одмах смо подвргнути специјално суровом режиму својственом за концентрационе логоре Немачке. Међу стражарима је највише било Павелићевих усташа и Маџара, који су у служби немачке армије“.

На Сајмишту били заточени и припадници неких јединица под Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су пружили отпор нацистима приликом покушаја разоружавања. Ту чињеницу наводи историчар Венцеслав Глишић у свом делу „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре као и за остале затворенике“. Из Сплита су усташе и нацисти довели и Јевреје из Сплита, марта и октобра 1943, 121 жртву. Ови мученици затим су послани за Јасеновац.

Не могу а да не споменем на Сајмишту мученички пострадалог 1942. г., земунског свештеника, јереја и вероучитеља Ђорђа Живановића Врбашког.

Љубазношћу гђе. Мирке Влајковић, кћерке председника грaдскe Анкетне комисије за утврђивање ратних злочина у Земуну, пок. др. Мирка Влајковића, добио сам 2017. године резиме закључака те комисије, сачињен 1945, који до данас није објављен. Наиме, Земун је ослобођен од нациста и усташа 22. октобра 1944, а комисија у Земуну је почела да ради већ у новембру 1944! Др. Влајковић је тајно сачувао и поједине фотографије, јер није веровао комунистима. Он је касније, у оквиру Државне комисије, обрађивао злочине над Србима у Херцеговини, и тада је доживео спречавање у раду, о чему је у поверењу причао супрузи.

Овде износимо део закључака земунске комисије, које је тешко читати.

„…У току анкетног испитивања утврђено је, да су у логор на Сајмишту довођени људи скоро из свих крајева наше земље а Немачке окупаторске власти на Сајмишту приликом бекства углавном су уништили и понели архиву и картотеку Сајмишта тако да је овој комисији тешко установити колики је број људи за време окупације прошао кроз Сајмиште. Може бити, да би се погрешило када би се макар приближно цифарски одредио број. Све је вршено систематски по једном напред смишљеном плану састављено у крајном циљу. Храна је била више него очајна. Велики број затвореника умро је од глади и изнурености. Последице тога су биле и разне болести. Умирало се од пегавца, трбушног тифуса, дизентерије, промрзлости, туберкулозе и директно од глади, сем оних који су убијали.

…Ради таквих мучења и нечувених злостављања многи су људи полудели. У томе лудилу покушали су да беже. (Анкетна комисија наводи: унутрашњу стражу у логору су вршили нацисти, есесовци, а вањску стражу логора усташе). Један сељак из села Крвије, срез Млавски, из Србије, тако је погинуо. Сутрадан су сви затвореници постројени морали проћи поред жице на којој је висио леш тога сељака.

Др Анђелко Анђелковић, лекар, сада у Скопљу. Саслушан је од ове Анкетне Комисије и дао је драгоцене податке о зверствима логорских функционера.

Људи су ослепили од глади, из дана у дан слабили све више и више. Од глади су јели све на шта су наишли, хватали су жабе по кругу, јели их, као што су чупали траву и јели.

По изказу БУДА БУДИСАВЉЕВИЋА кроз логор је прошло око 17.000 људи из Србије у време пре његовог доласка на Сајмиште. Како он каже, сви остали су уништени вешањем, глађу и болешћу и у већим случајевима све је то прошло кроз павиљон смрти – мађарски павиљон. По изказу поменутог сведока-оштећеника.

Почетком септембра 1943. године у логору је издвојено око 800 душа. – То су махом били старци 70 година и деца до 12 година. На захтев усташа они су одведени из логора на „Сајмишту” и отпремљени возом у правцу Јасеновца. Логорски функционер Мелтерс причао је др Милошевићу Миодрагу лекару из Београда.

Речено је већ да су становници Срема било појединачно или у групама или у рацији у великим групама одвођени у логор на „Сајмиште”. То одвођење жртава од стране. Село су опасали затим су упадали и опасивали поједине блокове кућа, вршили убијање на лицу места одводили а усто увек следила је увек и пљачка“.

Од лета 1943, у земунски логор довођени су и логораши са ширег простора југоисточне Европе, чак и из Грчке и Албаније.

Драгоцено је сведочанство Јерка Дорбића, далматинског социјалисте из Шибеника, који је уочи, за време и после II свeтскoг рaтa живео у Земуну а после пуштања из логора на Бањици пребачен је у Полицијски затвор у Земуну и касније ослобођен. Он је већ 1945. у Београду објавио књигу „Живи љешеви у кући смрти на Бањици“, која ми је још као гимназијалцу привукла пажњу у породичној библиотеци. Преносим неколико података из Дорбићеве књиге коју, по мојим сазнањима, до данас није цитирао ни један српски историчар:

– сведочење о изјави Томе, помоћног кочијаша за ноћне превозе убијених из логора до земунског гробља, јесен 1942. „Чика Томо, колико сте их ноћас одвели на гробље? – А једно педесет! – Дакле подудара се са оним што се чује! Касније је овај број постепено растао до 250 умрлих, за 24 сата, од глади и од батина“ (ст. 175)

– „Атилио Томашић, са станом у Земуну, Карађорђева 17, саопћио ми је:

г. ја и по нетко од моје породице сваке ноћи смо дежурали да видимо колико љешева преносе. Свакодневно у календар сам биљежио број кола. Највише је било 8 ђубретарских и шпедитерских кола.
Дакле по овим свједочанствима потврђује се да их је умирало 250 дневно. И више! Јер ако је по казивању Пољанскога у 5 кола било 250, често је било и више, до 8 кола.

Исти грађанин Атилио Томашић. Успијело му је да од Николе Пољанскога добије списак „Отпељаних“ „комада“. Дана 2. новембра 1942. редни број на списку био је 5267.“ (фуснота на ст. 176)

Споменућу и наводе о броју жртава на Бежанијској коси, који су крајем 1944. године били оцењени на 3.500 људи, да би приликом постављања малог споменика 7. јула 1951. на њему био уписан број од 8.000 пострадалих. Међутим, у чланку „Од Сајмишта до смрти“, Споменко Јелић је у дневном листу Борба од 7. јула 1978, навео да је касније утврђено да је на Бежанијској коси пострадало 12.000 мученика. Касније су ова историјска сазнања умањена, без образложења зашто, односно на основу каквих нових сазнања.

По извештају Државне комисије за утврђивању ратних злочина бр. 87 из 1945. године као директни и индиректни ратни злочинци одговорни за логор Сајмиште су: Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ; Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ; Еликер др. Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука; Павелић др. Анте, поглавник НДХ; Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу и други.

И, на крају: док нас има живих Земунаца, синова и унука људи који су преживели Други светски рат у Земуну, сећаћемо се жртава земунског логора, неговати успомену на њих. И неће проћи покушаји да се сакрије чињеница, да наш град у то време није био део окупираног Београда и Србије. Даљи фалсификати у том правцу су излишни, биће упорно разоткривани!

Слава мученицима из логора Земун! И покој душама њиховим!

У Земуну, 18. маја 2024. г.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: