Nikola N. Živković: Jedan slučaj iz beogradskog restorana

Pavel Tihomirov: Imao sam priliku da se suočim s tzv. „preseljenicima“ gotovo odmah, čim se ova pojava obrela u našim životima.

Prvo se pojavio prijatelj s kojim sam nekad bio veoma blizak, a onda je „propao“, i praktično nismo ni opštili nekoliko godina.

Stidljivo me je pitao: mogu li dobiti informacije o mogućnostima prelaska u Gruziju, pošto su deca jednog od njegovih poznanika:

– Tako mladi, tako nadareni informatičari … da jednostavno ne mogu …

– „Ne mogu“ šta? A oni što ginu u Donbasu – šta su oni? Nisu mladi i nisu nadareni?

Moj sagovornik je bio i ostao ruski i patriotski nastrojen čovek, i bi mu neprijatno. Bio je postiđen da igra ulogu koju je, iz sebi znanih razloga, odlučio da odigra na maloj sceni moje sobe.

Nedavno mi je pisao čovek s kojim sam raskrstio na parohiji našeg zajedničkog prijatelja, sveštenika, pre petnaestak godina. Kako me je pronašao nemam pojma.

Ispostavilo se da njegov rođak namerava da se hitno preseli u Beograd. Traži od mene da pomognem.

Pisao sam svom prijatelju Ranku Gojkoviću. Ali nešto mi je govorilo da ta naglo probuđena ljubav prema Balkanu nije bila bez razloga.

Ne želim ponovo da grešim i osuđujem, jer su se neke firme tamo preselile upravo zbog sankcija… Međutim, Ranko je ljubazno, ali odlučno odbio da pomogne čoveku koji je, najverovatnije, takođe bio jedan od onih „uplašenih preselitelja“.

Prošlo je skoro godinu dana.

Postavio sam pitanje o odnosu Srba prema „uplašenim preseljenicima“ iz Rusije našem redovnom autoru Nikoli Živkoviću.

Nikola Živković: „Uopšteno, ruska emigracija koja je u poslednjih deset meseci stigla u Srbiju zahvalna je našoj zemlji, dakle Srbiji i srpskom narodu. Ima dvadesetak, možda i više, naloga (Instagram, Fejsbuk, Telegram) na društvenim mrežama na kojima građani Rusije svakodnevno saopštavaju svoje utiske o Beogradu, Novom Sadu i malim mestima u okolini Beograda gde su se naselili. Uglavnom su to mladi ljudi, često s malom decom, koja sada idu u srpske škole. Uz retke izuzetke, ruski emigranti su veoma zadovoljni gostoprimstvom i ističu da su Srbi „gostoljubiv narod“.

Ima i onih koji su se odselili u Crnu Goru, u Budvu, Kotor ili Bar. Mnogi građani Rusije su pre desetak godina kupili zemljište i kuće na jadranskom, crnogorskom primorju. I utisci su pozitivni, samo ističu da je Crna Gora mnogo manja i da nema velikih gradova kao što je Beograd.

Nikola, razumeš li za koju kategoriju naših građana te pitam?

Naravno da razumem. Zanimaju te Rusi koji izbegavaju mobilizaciju, ili traže priliku da rade sa zapadnim poslodavcima bez sankcija.

Inače, ima dosta i Ukrajinaca.

Teško mi je da razlikujem Ukrajinca od Rusa pri prvom susretu, jer govore jezikom koji je, po svemu sudeći, određeni dijalekt ruskog.

Da. Ogromna većina građana Ukrajine u svakodnevnom životu govori „suržik“ – ruski jezik s izvesnim lokalnim primesama.

Zvanična Crna Gora je prvi put u istoriji stala na stranu globalnog zla i protiv Rusije. A najveći deo budžeta Kneževine Crne Gore u XIX veku činila je pomoć Ruskog carstva. Izgleda da su potpuno zaboravili na to!

Rusi na Crnogorskom primorju žive dobro. Sada je zima i nema ih toliko na Jadranu. Vlasnici će u stanove i kuće u Budvi, Kotoru i Herceg Novom dolaziti čim otopli, odnosno od maja.

Neki su prvo otišli ​​u Tursku, ali su bili razočarani neprijateljskim odnosom turskih vlasti, kao i turskih državljana prema ruskim emigrantima, pa su iz Turske došli u Srbiju.

A kako se srpski zvaničnici odnose prema „uplašenim preseljenicima“?

Država Srbija im mnogo pomaže u birokratskom pogledu, pomaže im da dobiju boravišnu dozvolu, radnu dozvolu, pa čak i da dobiju srpsko državljanstvo ako ispunjavaju određene uslove. U Vladi Srbije ističu da su ovi ruski emigranti dobrodošli jer su otvorili više od hiljadu preduzeća i tako otvorili nova radna mesta i doneli prosperitet Srbiji.

Šta možeš reći o njihovoj političkoj orijentaciji?

U vezi s „raspoloženjem za uklanjanje Putina?“ Bilo je nekoliko pokušaja, ali su oni jedva primećeni u srpskoj javnosti. Koliko je meni poznato, „nevladine organizacije“ iz Srbije, koje su plaćene sa Zapada (uglavnom iz SAD, Engleske ili Nemačke), pokušavale su da organizuju proukrajinske, antiruske, antiputinovske demonstracije u Beogradu. I nisu uspeli.

Tomu je više razloga.

Prvo, Srbi se sećaju kako se kolektivni Zapad „obraćao“ Srbiji od 1992. do našeg vremena, i sad to isto rade i s Rusijom. Ukratko, Srbi su iz prve ruke iskusili šta zapravo znači „demokratija, sloboda i liberalna ekonomija“ u tumačenju Vašingtona, Londona, Berlina i Pariza. Dovoljno je napomenuti da su Amerikanci, Englezi i Nemci, u ime „demokratije i slobode“, osamdeset dana bombardovali Beograd i Srbiju.

Drugo. Među ruskim emigrantima bilo je malo spremnosti za antiputinovske demonstracije. Imaju važnija posla.

Treće. Ono malo ruskih emigranata koji su demonstrirali protiv „ruske invazije na Ukrajinu“ priznali su da ih Srbi ne podržavaju i da ih gledaju kao izdajnike i izrode svog naroda.

Konačno, u tih nekoliko demonstracija bilo je manje Rusa nego onih srpskih državljana koji su godinama radili kao američki agenti i nanosili štetu državi Srbiji. Prosto, istorijsko pamćenje srpskog naroda je da ogromna većina zna da bez podrške koju je Rusko carstvo pružalo Srbiji u XVIII i XIX veku, a posebno 1914. godine, Srbija i Srbi uopšte danas ne bi postojali.

Koliki je broj ruskih državljana danas u Srbiji?

Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije, između marta 2022. i decembra 2022. godine u našu zemlju stiglo je između 150.000 i 180.000 ruskih državljana. To se vidi iz činjenice da je posle srpskog, ruski jezik najzastupljeniji na ulicama srpskih gradova, pre svega Beograda.

Lično iskustvo. U proteklih nekoliko meseci slučajno sam nekoliko puta naleteo na ruske emigrante u Beogradu. Obično na ulici ili u restoranu. Evo kako je to izgledalo.

Jednog dana u centru Beograda pitaju me:

– Do you speak English?

Odgovorio sam mu na savršenom engleskom, rekavši da ne samo da govorim, već sam tokom studija bio u Engleskoj na praksi radi učenja jezika. Veoma se obradovao i bio spreman da započne razgovor o uobičajenim temama koje zanimaju svakog emigranta.

No, na njihovo iznenađenje (bilo ih je troje), odmah sam prešao na ruski i pitao ih:

– A zašto mene, Srbina, pitate u Beogradu na engleskom? Nije li prirodnije, normalnije, da ste me odmah pitali na ruskom. Naši jezici su slovenski i veoma bliski, je li tako? Najzad, nije svaki Srbin, učio engleski. Mnogi čak ni ne govore nijedan strani jezik, a ipak vas bolje razumemo ako govorite ruski. Osim toga, kod nas u Srbiji je ruski popularniji od engleskog. Piloti koji su bombardovali Beograd i Srbiju 1999. godine govorili su engleski, i srpski narod to nikada neće zaboraviti. Zato bih vam savetovao da u Srbiji govorite tečno ruski. Kad se Srbija oslobađala od četiristogodišnjeg turskog ropstva u XIX veku, jedini dobrovoljci koji su nam pomogli da se oslobodimo govorili su ne engleski, ne nemački, ne francuski, već ruski!

Sudeći po njihovoj reakciji, shvatio sam da su ti mladi ljudi neupućeni u istoriju. Većina ruske emigracije koja je u Srbiju stigla u poslednjih deset meseci su „kompjuteraši“. Oni su ravnodušni prema svemu što je bilo sveto njihovim roditeljima i precima: domovini, ruskoj tradiciji, stradanju ruskog naroda od boljševizma i nacističke invazije. Ti „IT-eovci“ zadojeni su zapadnom propagandom.

A za to što mlađa generacija u Ruskoj Federaciji ispoveda levoliberalni pogled na svet krivi su oni koji su na čelu države – od Gorbačova do Putina.

I zaista, sve troje mladih ljudi, moji slučajni sagovornici u Beogradskoj ulici, jesu „aj-ti-jevci“. Među njima i mlada žena koja je držala za ruku devojčicu od šest-sedam godina. Zahvaljujući njenoj radoznalosti, nastavili smo razgovor u obližnjem restoranu.

Interesovale su ih isključivo svakodnevne, da ne kažem banalne teme. Na primer, koliko košta Mekdonaldsov sendvič u Moskvi, a koliko u Beogradu? Je li koka-kola skuplja u Rusiji ili u Srbiji?

Veoma sam ih razočarao rekavši da nikada u životu nisam bio u Mekdonaldsu, i da ne pijem koka kolu, već više volim domaći sok od jabuke, trešnje, kruške ili kajsije.

– Inače, odgovorih – jednom sam bio u Mekdonaldsu. Bilo je to pre desetak godina u Češkoj, u Pragu, posle deset uveče. Čekao sam voz za Beograd. Tada su sve prodavnice i restorani bili zatvoreni, pa sam ušao u jedini koji je još radio, za koji se ispostavilo da je Mekdonalds. Ušavši i videvši hranu koju nude, još brže izađoh. Delovala je kao da je od zagrejane plastike.

Iz razgovora sa ovim mladim Rusima video sam da nas ne razdvaja toliko razlika među generacijama – svo troje po godinama mogu biti moja deca – već da imamo potpuno različite svetonazore.

Kao rezultat toga, dotakli smo se najbolnije teme.

Rekao sam im ono što dobro znaju.

– Vaša zemlja je u ratnom stanju, a Zapad ratuje protiv Rusije. Vi spokojno šetate po Beogradu, Budvi, Novom Sadu, Kotoru sa ženom i decom. Za to vreme vaši vršnjaci Rusi ratuju u Donbasu, bivaju ranjavani i ginu. I oni imaju porodice, roditelje, decu, žene. Ako se rat završi, pa čak i ako liberalni prozapadni trend pobedi u Rusiji – u liku Siluanova, Nibijuline, Kudrina i Peskova – kako ćete gledati u oči deci čiji su očevi poginuli braneći Rusiju? Danas uživate na plaži Jadranskog mora, espreso kafi, na terasi sa pogledom na more – i bašte maslina, smokava i narandži… Sedite ovde sa mnom u jednom beogradskom restoranu, a u Ukrajini ljude ubijaju samo zato što govore ruski! Ko će ih zaštititi? Ko ako ne mi? Ko, ako ne vi?

Razgovarao: Pavel Tihomirov

S ruskog posrbilo i opremilo: Stanje stvari

Izvor: Ruska narodna linija