Nikola Pejaković: Pravoslavlje je duboka istina, monasi su jedini heroji

Svako ko je ikada sabrao sva dela Emira Kusturice i dobro pročitao njihove naslove, uvideo je da su ona savršen materijal za razmišljanja, pa samim tim i za pitanja. Ova pitanja su inspirisana tim naslovima, a oni koji će na njih odgovarati, toliko su nas zadužili da i sami zaslužuju najmanje jedan film ili knjigu sa svojim imenom i prezimenom kao naslovom. Sagovornik „Iskre“ na pitanja inspirisana naslovima filmova i knjiga Emira Kusturice je reditelj, glumac i muzičar Nikola Pejaković.

Recite nam jedan deo istine o laži!

Laž je smrtonosna. Laž je od istine daleko kao tama od svetlosti. Laž je nož u srcu čovekovom. Laž je toliko odvratna da i ovo koliko sam pisao o njoj, ovih par redova, usmrdilo mi je kompjuter.

Da li je ovo jesen sveta ili neko drugo godišnje doba?

Posvetićemo se samo delima. Na jesen, leto ili bilo kad.

Gernika je bombardovani grad i istoimena Pikasova slika izgleda onako kako izgleda. Šta biste Vi naslikali na slici koja se zove Srbija, a koja je doživela sudbinu Gernike?

Ne bih volio da Srbiju slika Pikaso, nego neki dobar čovek. Srbija je pravoslavna i samo takva može da preživi. Umetnost je slinavi otpad usamljenih duša, bulažnjenje musavih maminih sinova i egoističnih tatinih siledžija, ako nije oboženo, ohristovljeno.

Čije neveste dolaze?

Đavolje. I dolaze i otići će, s Božijim dopuštenjem.

Da se sada nalazite u bifeu Titanika, a znate sudbinu broda, šta biste popili?

Ne znam. Teško pitanje, nadam se da bih smogao snage da dostojanstveno odem.

Svi se sećamo Doli Bel. Za koju biste ličnost Vi upitali današnje Srbe da li je se sećaju?

Svetog Save.

Da li je Otac na službenom putu ili smo mi otputovali od Njega?

Mi smo otpali od Njega. Otpali smo kao zadnje barabe.

Da postoji Dom za vešanje, šta biste tamo vešali?

Šunke, kobasice, peke.

Šta je srpski san?

San o nebeskoj Srbiji. Onoj boljoj, pametnijoj i stabilnijoj. Srbija ima snage, ali ne ako se bori za lažne ideje, za Jugoslaviju, za komunizam, za Evropsku Uniju i ostale šarene laže.

Bila jednom jedna zemlja – Kako biste Vi nastavili ili dovršili priču koja počinje ovim rečima?

…a onda je više nije bilo. Kraj sveta je postao početak večnosti, a pretekli su samo smireni.

Da li je danas podzemlje tamo gde treba da bude ili se izmestilo?

Podzemlje je uvek imalo svoja pravila. Pravi, otvoreni, kriminal nije dobar, ali licemerje je gore, puno gore. Moram da priznam, da i pored najbolje volje, ne mogu bavljenje politikom da definišem kao posao, kao zanat. To je skriveni, jajarski lopovluk, u kome su svi, svi do jednog, licemeri i lažovi. Zato, pravi lopovi su gospoda, a ova stoka koja ne silazi s TV-a, ne može tako da se nazove.

Kada biste imali magični autobus, gde biste se odvezli?

Kući.

Ako pogledamo aktuelne događaje, ko je za Vas crna mačka, a ko beli mačor?

Nemam pojma, meni je sve to isto. Nemam favorite, niti nekog mrzim. Odrastao sam na anglo-saksonskoj, pro-zapadnoj kulturnoj matrici, evropskoj, ali, da se razumemo, i to nekog ne bi trebalo da ljuti ili čudi – uvek ću biti na strani Rusa. Uvek. Pravoslavlje je jedna duboka istina, a ovo je ostalo šala i komika.

Koji ljudi bi za Vas predstavljali superiornu osmorku srpske inteligencije?

Ne bih nabrajao, ali SPC, ako apstrahujemo grešne pojedince, predstavlja stub naše nacije i države. U velike su visine naši pesnici i pisci, slikari, kompozitori, umetnici, bacili srpsko ime. To je veliko blago. Uz njih, bilo je nekoliko velikih i hrabrih ratnika, generala i pešadinaca. Njih će, ako su verovali u Boga i služili svome Bogu, večnost zapamtiti. Ostalo je bižuterija.

Život je čudo! Zbog čega je to za Vas istina?

Život je velika tajna za čoveka, a igra za Boga. Zato je čudo. Mi se čudom čudimo, a Bog nas, kao neku nestašnu decu, voli, kori i usmerava.

Da li je smrt kulture neproverena glasina?

Ta kurva je odavno mrtva, postoji samo umetnost.

Čeka li Srbiju, pa i svet išta osim sto jada?

Sto je jada, a jedna je nada.

Čiji zavet nismo ispoštovali, a bili smo dužni to učiniti?

Imamo samo jedan zavet, a to je Kosovski zavet. To nije samo zavet, to je princip života, to su reči mudrosti. Mogu se pojednostaviti, svesti na ovo: Ne daj veru za večeru. I zato nas svet ne razume, jer je njima ta dilema nerazumljiva, kod njih ta dilema ne postoji, oni nemaju te reči u rečniku, taj sklop im je nepoznat – kod njih je normalno da se sve prodaje, pa i vera.

Ko za pisanu reč predstavlja ono što Maradona predstavlja za fudbal?

Vidi, Maradoni je bolje da prizna da je dao gol rukom, pre nego što pandrkne, neka se ispovedi na vreme, ali javno. Bog ga drži na zemlji, jer mu daje šansu da se iskupi, da progovori i kaže istinu. Ali, ne verujem, on je ego manijak, misli da je fudbal nešto važno, pa se šepuri. Treba da se pokaje i izvini ljudima. Ako to ne uradi, ostaće mali.

U razgovoru sa Bogom, šta biste ga upitali?

Ne razumeš pitanje.

Koga smatrate poslednjim herojem?

Monasi, monasi su jedini heroji. Što se mene tiče…

Na ovom Mlečnom putu, među tolikim zvezdama, šta može promeniti jedan čovek?

Puno. Jedna molitva, jedna reč može da promeni puno. Jedan pravednik vredi puno, jedna žrtva vredi kao vasiona, jedan podvig je velik kao nebo. To je ono što nam je Bog dao, slobodu da budemo veliki i mali, vredni ili bezvredni, pčele ili muve. Malo li je?

(Razgovor vodio Milan Ružić, Iskra)