Николај Рајевски. Век и по љубави

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.

(Јован 15:13).

Почетком септембра ове године обележава се годишњица једног од најпотреснијих и најважнијих догађаја из наше заједничке историје. Пре тачно 147. године, 2. септембра 1876. године, борећи се против Турака код места Горњи Адровац погинуо је један од најистакнутијих представника Русије тог периода, изузетан војник, племић, научник, публициста, убеђени словенофил и прототип лика грофа Вронског из романа „Ана Карењина“, Николај Николајевич Рајевски.

Шта је натерало једног од највећих представника своје генерације да напусти породицу, службу, Отаџбину и оде да ратује као добровољац за далеку Србију, Црну Гору и Херцеговину?

Николај Рајевски рођен је на Криму 1839. године као потомак познате руске војничке династије. Његов деда, Николај Рајевски, био је генерал и херој Бородинске битке, а отац – генерал поручник и оснивач Новоросијска. Упркос томе што је рано остао без оца, дечак је стекао одлично образовање у Италији, Енглеској и Француској, а од 17. године учи од водећих научника Руске империје. На Универзитету у Москви.

Николај Рајевски се упознаје са Иваном Аксаковим и тако почиње да се интересује за идеју словенофилства. По завршетку универзитета 1862. године, Рајевски се опредељује за војну каријеру и прикључује се елитној гарди Хусарског пука Његовог Величанства. Рајевски је служио са великим успехом и градио феноменалну каријеру. Ипак, 1870. прелази у Туркестан у активну војску. До 1874. године Рајевски се не само истакао у биткама, већ је и подробно проучио локалну културу. За кратак период у Туркестану успео је да постави основе узгоја памука, отворио је плантаже пиринча, садио винову лозу, покренуо производњу свиле и објављивао научне радове.

Када је 1876. године почео рат између Србије и Турске, Рајевски је служио у Одеси. У тежњи да помогне српској браћи, Николај Рајевски 11. августа 1876. године по новом календару даје оставку и одлази да се као добровољац бори за ослобођење Србије, Црне Горе и Херцеговине.

Тада је уједињеном војском у Србији командовао славни руски генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Влада Русије, у страху од потенцијалног међународног скандала, није желела да пусти Черњајева на Балкан. Из тог разлога Черњајев у тајности напушта Русију, свега неколико сати пре него што су добили налог о забрани преласка границе. Српски краљ Милан у Београду именује Михаила Черњајева за главног команданта читаве српске армије, што је изазвало у Русији велико одушевљење и долазак великог таласа руских добровољаца у Србију.

Преко 4,5 хиљаде руских војника и официра, међу којима је био и Николај Рајевски, прикључили су се борби против Турака за ослобођење Балкана. Тек што је стигао на фронт 21. августа, пуковник Рајевски је добио од Черњајева посебан одред под команду. Први резултати су убрзо постигнути: 25. августа, одред под командом Рајевског разорио је десно крило турске армије у бици код Алексинца. У боју је убијен коњ пуковника, али се он бацио у напад са исуканом сабљом. После великих успеха Черњајев даје Рајевском под команду цело десно крило армије.

Међутим, почетком септембра турска армија успева да изведе лажни маневар, захваљујући коме су 60 хиљада турских војника напали трипут мање десно крило српске војске. На самом почетку битке Николај Рајевски бива убијен, а десно крило српске армије, изгубивши свог команданта, бива поражено.

Древни филозофи су тврдили да свака славна победа има у основи подвиг хероја, који је жртвовао свој живот за добробит свих. Оваква жртва инспирише војску, која неустрашиво креће у напад и достиже одлучујућу победу.

Погибија Рајевског је оставила велики траг како на Србију, тако и на Русију. Српско друштво удостојило га је највишим почастима: опело пуковнику држао је српски митрополит Михајло у присуству краља Милана и свих министара у српској влади. У Русији је херојска смрт Николаја Рајевског условила такав пораст прословенске настројености, да је цар донео одлуку да се умеша у дешавања на Балкану и почне рат против Турске.

На крају крвавог Руско-турског рата 1877–1878. руска армија је ослободила Балкан и постигла независност Србије, Црне Горе, Румуније и аутономију Бугарске. Нажалост, у тежњи да спрече уједињење Србије и Црне Горе и стварање новог руског савезника, Аустро-Угарска окупирала је Босну и Херцеговину. Треба истаћи да је овај корак Беча поставио мину у темеље Аустро-Угарске, која је кроз 36 година уништила империју.

И шта је то натерало Рајевског да живот да за слободу Србије, Црне Горе и Херцеговине? Најбоље на то питање је одговорио омиљени Христов ученик, Јован Богослов пре 2 хиљаде година. Разлог за жртву Рајевског била је љубав. Јер „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“
Данас овај цитат апостола Јована краси куполу цркве Свете Тројице у Горњем Адровцу. На јужном зиду прелепог храма осликана је фреска покрштавања Русије, а на северном је приказано покрштавање Срба. Ова два православна народа спаја лик Господа на куполи и портрет Николаја Рајевског, који гледа према олтару.

Ако неки неверни Тома, који је заборавио свој род и веру, и после овога посумња у љубав Николаја Николајевича Рајевског према српском народу, и дода подругљиво „Кад нам је то Русија несебично помагала?“, на то имам још један аргумент, који ће погодити и најзатвореније срце.

Завештање Рајевског.

У том документу Николај Рајевски је завештао да се сахрани у Русији, али да срце, које је горело од љубави према српском народу, заувек остане у Србији. Његова воља је била испуњена. Срце хероја се и данас чува у манастиру Свети Роман, на српској земљи, коју је Рајевски тако волео и за коју је живот дао.

Павел Бушујев, Руски дом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: