Nikolas Maduro – na braniku slobode južnoameričkih naroda

Piše: Danijel Igrec

Hiljadama kilometara daleko od Srbije živi narod čija država se već godinama nalazi pod stalnim pritiscima Sjedinjenih Američkih Država. Upravo ovih dana opozicija u toj zemlji radikalizovala je svoje ulične proteste i uz pomoć Vašingtona pokušava da izvrši nasilnu smenu državne vlasti. Cilj je poznat – okupacija državnih institucija i kapitulacija pred zapadnim ultimatumima. Nema sumnje – Bolivarska Republika Venecuela se našla sledeća na nišanu američke „globalne demokratije„.

Neki bi sigurno rekli: „Pa šta mi imamo sa zemljom koja se nalazi na drugom kraju sveta?!. Zašto da nas dotiče sudbina naroda koji o nama ništa ne zna i koji najverovatnije nikada nije ni čuo za Srbiju? Šta je pa ikada Venecuela učinila za nas?!“.

Ne bi mogli ni da zamisle koliko nisu u pravu.

U srpskoj javnosti je malo poznato da je samo nekoliko meseci nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova na inicijativu tadašnjeg predsednika Venecuele u Karakasu održana Svetska konferencija o miru.

Kao dokazani borac protiv diktata stranog faktora Hugo Čavez nije mogao mirno da gleda kako se američki intervencionizam ustremio na malu Srbiju, otimajući joj njenu najveću svetinju i kolevku nacionalne slobode. Otvarajući skup koji je okupio priznate latinoameričke stručnjake međunarodnog prava ovaj veliki prijatelj srpskog naroda poručio je svetu te 2008. godine da Venecuela nikada neće biti na strani onih koji se koriste modelima razbijanja teritorijalnog integriteta suverenih zemalja. Svoj govor završio je rečima: „Ameriko, znaj – Kosovo je Srbija!“

Slobodarski narod Venecuele uvek je pokazivao veliko poštovanje prema Srbiji, a nepravdu nad srpskim narodom osećao kao svoju sopstvenu bol. Ne mogu se zaboraviti snažne osude koje su iz Karakasa stizale na račun Zapada uoči najave da je NATO započeo invaziju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Predstavnici Venecuele u UN ostali su čitavo vreme agresije uz Srbiju, tražeći od Saveta bezbednosti da osudi „varvarsku silu“ koju je „imperijalni NATO“ odlučio da demonstrira na „hrabroj Srbiji„. Ne može se zaboraviti da je Venecuela bila među državama koja je usvajanje Rezolucije 1244 uslovila zahtevom da se u njen tekst zapiše i „obaveza bezuslovnog poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije“ na Kosovu i Metohiji.

Ne mogu se zaboraviti ni nebrojani apeli mnogih istaknutih venecuelanskih intelektualaca da međunarodna zajednica zaustavi masakr nad Srbima na KiM i protesti koji su iz Karakasa stizali na adrese ambasada zapadnih zemalja zbog priznanja secesije tzv. Kosova.

Mnogi Srbi koji su posetili Venecuelu svedoče o prijateljstvu prema Srbiji na svakom koraku – stanovnici svih većih gradova u toj zemlji čuli su za Beograd, znaju za Slobodana Miloševića i njegov otpor „novom svetskom poretku“ i saosećaju sa Srbima zbog otimanja Kosova. Čak vam i konobari u restoranima Karakasa na pomen Srbije uzvrate rečenicom: „Kosovo e Serbia!„.

Sada je naša dužnost da u ovim teškim trenucima za Venecuelu izrazimo svoju podršku i solidarnost sa narodom koji i dan danas pamti i osuđuje nepravdu koju je Zapad počinio Srbiji. Danas se taj narod našao na udaru istih onih koji su krajem 20. veka napadali našu zemlju, ubijali njen narod, crplili njene strateške resurse i potkopavali njeno legitimno izabrano državno rukovodstvo. Zbog svog nepokleka pred diktatom spoljnog faktora Venecuela se, kao nekada Srbija, našla na američkom „spisku za odstrel“.

Suverenistička politika predsednika Madura isprečila se planovima intervencionističkih krugova u Vašingtonu koji žele da uguše i poslednje uporište slobode u Južnoj Americi i pretvore Venecuelu, zemlju sa najvećim zalihama nafte na svetu, u svoju prekomorsku koloniju.

Po dobrom starom običaju Amerika i njeni NATO satrapi u postizanju svojih interesa ponovo posežu za silom, gaze međunarodne norme, oglušuju se o Tobarovu doktrinu koja zabranjuje mešanje u unutrašnja pitanja članica UN i svojim subverzivnim metodama hibridnog rata na ulicama Karakasa pripremaju južnoamerički majdan. Njima smeta što je Karakas stao na stranu slobodnog sveta, smeta im što je Putin postao drugi najpopularniji političar u Venecueli, smeta im ekonomsko i vojno oslanjanje Madura na Rusiju i Kinu. Učinili bi sve, pa i građanskim ratom razorili Venecuelu, samo da je zadrže pod čizmom svog jednopolarnog poretka. Ali Venecuela ne želi da bude sluga. Kao što to nikada u svojoj istoriji nije ni bila.

Venecuela danas bije svoju najvažniju bitku – bitku za opstanak. U toj bitki izbor njenog naroda nisu američki plaćenici koji sebe proglašavaju „privremenom vladom“; izbor njenog naroda je Nikolas Maduro, što potvrđuje i ubedljiva većina od preko 68% glasova koju je osvojio na poslednjim predsedničkim izborima. Izbor njenog naroda je državnik koji zna da bi svako odstupanje od slobodarske zaostavštine Simona Bolivara, „svetionika latinoameričke samostalnosti„, značilo kapitulaciju i nestanak Venecuele kao nezavisne države.

Stara srpska izreka kaže:“pravi se prijatelj poznaje u nevolji„.

Narod Venecuele potvrdio je njenu tačnost svojom iskrenom naklonjenošću prema Srbima. Naša je dužnost da ne zaboravimo na zemlju koja je bila uz nas kada je bilo najteže. Iskrene prijatelje uvek spaja nešto zajedničko – a nas sa Venecuelom spajaju slobodarski duh i tradicija nepokleka pred zavojevačima!

Puna podrška prijateljskom narodu u borbi za slobodu!

Puna podrška predsedniku Maduru!

Za suverenu i samostalnu Bolivarsku Republiku Venecuelu – otpor okupaciji!