Nikolić zamolio Putina da Rusija stavi veto na rezoluciju o Srebrenici
Predsednik Tomislav Nikolić uputio je pismo svim šefovima država članica Saveta bezbednosti UN, povodom britanske rezolucije o Srebrenici, a ruskog zamolio da Rusija uloži veto na taj dokument
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić uputio je pismo svim šefovima država članica Saveta bezbednosti UN, povodom britanske rezolucije o Srebrenici, a ruskog predsednika Vladimira Putina zamolio da Rusija uloži veto na taj dokument, saznaje Tanjug.
Nikolić je pismo uputio i Generalnom sekretaru Ban Ki Munu.
U četvrtak se pojavio četvrti predlog britanske rezolucije o Srebrenici, koji je približen ruskom nacrtu, ali su srpski zvaničnici ocenili da je i taj četvrti predlog neprihvatljiv, jer je reč samo o kozmetičkim promenama.
Savet bezbednosti će predlog rezolucije o Srebrenici razmatrati na sednici koja će najverovatnije biti održana 7. jula, za koju Srbija zvanično još nije dobila poziv.
Ovaj je ili lud il mu noge smrde!?
Rezolucija, ona Britanska, o Srebrenici, izgleda, otpilike, ovako: Srbi su izvršili genocid, silovali gotovo sve muslimanke i sve muslimane, a naročito dečaka a, naposletku, su mrčili i dva Jupiterijanca, od kojih je jedan bio sa Saturna.
Onda mi, Srbi, krenemo da kontriramo, da objašnjavamo i sebi, i drugima, da je sve to najobičnija izmišljitina i da čitava ta papazjanija nema veze sa istinom. Nikako da naučimo da istina ima veze s tim ko je jači, a ne ko je u pravu.
Naravno, za rezoluciju zvanični Beograd zna odavno i mi sada već ne gledamo život, već pozorišnu predstavu, čiji je scenarioo napisan u Britaniji i Americi, a glumci su domaći. Predstava ide ovako: rezolucija se obnaroduje preko srpskih medija, a glumac, koji ima ulogu da relaksira srpsko javno mnjenje, odmah izjavljuje da rezolucijom nije zadovoljan, ali da će se boriti (kao što se borio za Kosmet, za plate i penzije, za jeftinu struju; sve bitke je izgubio, ali će se, je li, boriti kao lav).
Borba počinje sa osporavanjem da smo silovali Jupiterijanca sa Saturna. Podnosilac rezolucije nevoljno to izbacuje iz teksta. Sledeća velika pobeda glumca je što iz rezolucije nestaje i onaj Jupiterijanac sa Jupitera. Na kraju predstave, više nema ni silovanih dečaka i muškaraca (uzgred: ko je imao dilbere?), broj silovanih žena opada do podnošljivih 20-30% i ostaje samo benigna optužba za genocid. Pri tom, beogradski mediji slave veliku pobedu našeg glumca, koji se izborio da sve optužbe, osim one za trivijalni genocid, otpadnu. Samo retki se sete da je sve osim genocida, u rezoluciju i ubačeno da bi se izbacilo. I tako je opet pobedila mudra, državnička politika bla, bla, bla…
Srećom te Rusi nisu naseli na ovu simpatičnu pozorišnu predstavu, inače bi mi već danima seirili što je beli svet uvideo da nismo opalili Jupiterijance i zahvaljivali bismo Bogu što imamo tako mudre državnike, koji su sprečili, po cenu lične žrtve, da pokvarimo bratske i dobrosusedske odnose sa Jupiterom. Za čudo divno, ovakve šibicarske fore još prolaze kod većine Srba. Kad te neko pita: „Imaš li sto evra na zajam“, a onda krene da te pita: „Kako žena, deca, stara majka, konj u štali i miš u duvaru“, jasno je da je samo prvo pitanje važno, a da su sva ostala tu zbog onog prvog.
Srpsko javno mnjenje, međutim, više i ne postoji. Potrošači „Farme“, „Parova“ i „Male neveste“, već odavno imaju samo jednu vijugu više od pileta, koliko da se ne unerede u dnevnoj sobi, penzionere je uhvatio Stokholmski sindrom, te njihova ljubav prema Vučiću narasta sa opadanjem penzija i kupovne moći, a oko milion članova raznih partija su spremni da svoje lidere poljube tamo gde sunce ne sija, samo da dobiju neki poslić, položajčić, građevinsku dozvolu, ili pravo da kradu nekažnjeno. Tek mali, veoma mali broj ljudi u Srbiji shvata da evrofundamentalisti, sa Vučićem, ili bez njega, u Srbiji na kutiji nikad neće izgubiti izbore. Oni koji učestvuju na izborima, čiji je rezultat određen u atlantističkom brlogu, samo su korisni idioti, ili prikriveni gramzivci.
Ipak, kao dašak prolećnog vetra u jesenje dane srpskog naroda, prodrlo je (u mejnstrim medijima neprimećeno) pismo srpskih studenata Aleksandru Vučiću, u kome oni traže da ne ide u Srebrenicu. Deca su naivna i mladalački dobronamerna, no njihovo pismo jeste vruć šamar kompradorima. Dolazi jedna nova generacija Srba, deca tranzicije, koja znaju samo za muku, laži i poraze; ta deca nemaju zeca u srcu, kao prethodne generacije studenata, koji su se brinule samo za cene školovanja i broj bodova. Na nesreću, u Srbiji ne postoji politička struja koja bi bila u stanju da prihvati i oblikuje tu novu generaciju. Vlast može da pokuša da ih kupi (neke sigurno i hoće), a opozicija nema čak ni daleku zamisao kako da se sa nivoa saopštenja i proklamacija spusti u realan život.